Filmovi koji se bave moralnom degradacijom savremene omladine naročito na području SAD retko kada uspevaju da zadovolje sve kritičare. Ukoliko pokušaju da budu mlaki kako bi se preporučili širem krugu gledalaca obično budu kritikovani zbog neubedljivosti, dok filmovi koji eksplicitno pokušavaju da prikažu ovaj problem budu često razapinjani krst, a njihovi autori smatrani pretencioznim kvazi-umetnicima. Jedan od takvih filmova je Kids, više nego kontroverzni debitantski rad fotografa, kasnije svestranog filmskog radnika Lerija Klarka (Larry Clark). U svojim aktivnostima, pre nego što se počeo baviti filmskim radom, Klark se bavio portretiranjem i socijalnim proučavanjem američke omladine, pa je logično bilo da se debitantski filmski projekat takođe bavi tom temom.
Radnja filma prati jedan dan u životima tinejdžera na Menhetnu. Centralnom figurom se može smatrati Teli (Leo Fitzpatrick) koji se bavi specifičnim hobijem, deflorisanjem mladih bogataških ćerkica pod izgovorom sigurnog seksa, jer device nisu zaražene polnim bolestima. Ono što Teli ne zna je da je HIV pozitivan, a to će otkriti Dženi (Chloë Sevigny), koja je zaražena prvim činom seksa u svom životu. Dok ona očajnički pokušava da ga pronađe, Teli i njegov najbolji prijatelj Kasper (Justin Pierce) provode dan koristeći alkohol i drogu, maltretirajući prolaznike i bavljenjem sitnim krađama, dok vrhunac večeri treba da predstavlja žurka na kojoj će se svi okupiti.
Ideju za film Klark je dobio snimajući skejtere i blejače po parkovima Menhetna kada je slučajno naleteo na Harmonija Korina (Harmony Korine), devetnaestogodišnjeg momka koji je izbačen iz srednje škole, a povremeno se bavi pisanjem, koji mu je pomogao prilikom pisanja scenarija. Likove su pokupili na ulici, uglavnom naturščike bez glumačkog iskustva. Klark je svoje prvoklasno snimateljsko umeće iskoristio stvorivši delo koje gledaoca uvlači u kadar i među likove, stvarajući utisak da smo i mi deo te družine. Glumačka ekipa je sasvim pristojno odradila svoj posao, a vredno spomena je da je u ovom filmu debitantsku ulogu ostvarila Rosario Doson (Rosario Dawson).
Po svojoj premijeri film je, prvenstveno zbog svog nesvakidašnjeg odnosa prema temi, izazvao podeljena mišljenja i kritike i publike. Ipak, većina kritičara je pohvalila Klarka jer je za relativno skromne uslove snimio film koji ulazi pod kožu, hteli vi to ili ne. Hvale njegov postupak jer je scenografiju, kostime, likove i dijaloge u potpunosti podredio ulici, ne ulepšavajući ono što želi da prikaže, efikasno prikazujući američku omladinu kojoj se život svodi na zadovoljavanje nagona i u kome ne postoji sutra. Sa druge strane, postoje kritičari koji ovo delo i dalje smatraju pretencioznim, senzacionalističkim smećem protkanim pedofilijom, snimljen sa namerom da jeftino iskoristi pad sveopšteg društvenog morala.
Ono što najviše opovrgava negativne komentare u vezi filma (osim podatka da je učestvovao na brojnim festivalima, uključujući i Kanski) je što postoje karakterizacije likova koji, iako se na prvi utisak čini da autori žele da ih predstave u najcrnjem mogućem svetlu, poseduju probleme sa kojima se možemo poistovetiti i stalo nam je da ih što pre reše. Centralna radnja filma je prošarana brojnim dijalozima i monolozima različitih društava u kojima imamo uvid u njihova razmišljanja, stavove, motive i životne planove koje će većinu nas zabrinuti. Konkretn0 nas ne zabrinu ti likovi, nego činjenica što se oni lako mogu poistovetiti sa većinom omladine na zapadu, a eventualno i kod nas.
Ovo je jedan mučan, depresivan, pomalo odbojan film koji vas neće ostaviti ravnodušnim. Postavlja brojna pitanja i, iako ne daje odgovore, pokazaće vam kako za postojan strah od ljudi nije potrebno da oni budu serijske ubice nego je sasvim dovoljno da budu deca iz komšiluka puštena sa lanca.
7/10
