Životne priče običnih ljudi koji su uprkos malim šansama prebrodili sve prepreke i napravili neke fantastične stvari oduvek su bile inspiracija za razne romane i filmove. Biografske priče na granici sa bajkom, gde uprkos početnom nedostatku u obliku upravo te običnosti, što podrazumeva nemanje sredstava i veza koja bi vas pogurala ka uspehu, dolaze do velikog uspeha protivno svim šansama ili nemanja istih. Uspeh ovakvih priča i filmova je baš u tome što filmove velikom većinom gledamo mi, obični ljudi koji imaju svoje snove koje žele dosegnuti, a upravo ovakvi filmovi, ako ništa drugo, daju neki vid inspiracije da se pokrenemo. Jedan od ovih filmova koji inspiriču je i film Dejvida O. Rasela (David O. Russell) – Joy.
Priču nam donosi njena baka kroz naraciju. Pripoveda nam o devojčici Džoi (Jennifer Lawrence), kreativnom stvorenju koja živi sa roditeljima, polusestrom i bakom. Ona je veoma posebna devojčica koja voli da smišlja i pravi razne predmete i daje im život. Njeni snovi su nezadrživa oluja puna ideja, a iste konstantno drži toplim njena baka Mimi (Diane Ladd). Džoi je i najbolji đak u školi i smeši joj se svetla budućnost. Godine su prošle i sada je vidimo kao mladu ženu, ali ta mlada žena nije ona kakvu smo zamišljali. I dalje živi u istoj kući sa svojom bakom, majkom, ali i troje svoje dece i bivšim mužem koji živi u podrumu.
Roditelji su joj se razveli, a nakon toga njena majka Teri (Virginia Madsen) cele dane provodi gledajući sapunice na TV-u i ne izlazi iz sobe. Džoi radi raznorazne poslove da prehrani porodicu. Povrh svega prima i svog oca Rudija (Robert De Niro) u podrum, pored svog bivšeg muža Tonija (Édgar Ramírez). Jasno je da su njeni snovi ostali zaključani. Međutim, često se desi da, kad vam se čini da ste dotakli dno i da nema izlaza, dobijete neku snagu da uzmete konce svog života u svoje ruke i učinite nešto sa istim. Upravo to će pokušati i Džoi.
Ovu biografsku dramu režirao je svima poznati Dejvid O. Rasel. Takođe, ono što je zanimljivo je to da mu je ovo treći film, ako se ne varam, gde je angažovao Dženifer Lorens i Bredlija Kupera, a da sve bude još zanimljivije, pridružio im je i Roberta de Nira i tako imamo trojac iz Silver Linings Playbook, koji je takođe režirao. Rasel je i ovde pokušao da uradi sličan posao kao i u SLP-u praveći neobičnu drama/komediju. Ta njegova postavka bazira se na veoma nestandardnim likovima ili, bolje reći, gomilom čudaka koji nam na lagano komičan način pričaju veoma ozbiljne i na momente teške životne događaje. Njihova interakcija predstavlja određeni kreativni haos koji Rasel koristi da ispriča ovu inspirativnu priču. Uspeva u dosta toga.
Posložio je raznobojne likove koji svaki sa svojim ludilom doprinosi uspešnosti filma. Prilagodio je tonove određenom istorijskom vremenu ili kontekstu i sve to izgleda kvalitetno. Priča ide određenim tempom koji nas polako uvodi iz perioda u period, svaki obojen različitim emocijama i tako pratimo život mlade žene koja pokušava da sastavi svoj život iz delića koji su joj na raspolaganju. To ne ide lako i više je neuspeha i stalnih padova nego uspeha, ali ona se konstantno bori. Sve to izgleda veoma dobro i simpatično, međutim ostaje utisak da je moglo daleko više. Nekako ovom filmu fali neke veće neizvesnosti, žestine u određenim momentima, neka tačka prekida gde sve eksplodira u određenom pravcu kako bi zapanjilo gledaoca. Ima takvih pokušaja, ali sve ostaje na nivou simpatičnosti i solidnosti, što u stvari i nije loše.
Glumačka ekipa je takva da očekivanja svih nas budu visoka i moram reći da ta očekivanja nisu izneverena. Dženifer Lorens neki vole, neki je kude, međutim za mene neosporno se radi o velikom talentu i sjajnoj glumici koja me nikada nije izneverila. Takva je i ovde. Ona je centralna figura filma oko koje se okreće čitav spomenuti kreativni haos. Svi likovi u filmu, bez obzira koliko izgledaju samostalni, se u stvari oslanjaju na nju i od nje traže da sve reši. Upravo zbog toga njen lik reaguje lepezom raznobojnih osećanja i jasno na njenom licu vidimo sve te promene. Čas je stub porodice, neustrašiva i sve drži pod kontrolom, potom je uplašena mala devojčica, nesigurna i spremna da sve napusti. Onda se opet uzdiže i tako kroz različite intezitete hrabrosti i straha vodi svoj lik do konačnog razrešenja. Dženifer nam ovo sve servira potpuno uverljivo i moram reći svaka čast.
Ostala ekipa se, baš kako sam rekao, vrti oko lika Džoi. Njihova dela utiču na nju, a ona na njih. Čas joj se pokoravaju i podržavaju je, a kad ona malo popusti okome se kao predatori na plen i tako u krug više puta. Na takav način se odvija i interakcija glumaca i njihov prikaz emocija likova. Jedni su izazov drugim i to je ono što je Rasel uradio sjajno. Stvorio je situaciju gde glumci jedni od drugih izvlače ono najbolje iz njih. Rasel postavio, a komplet glumačka ekipa odgovorila savršeno, tako da je pravo uživanje gledati ovu haotičnu interakciju, na momente komičnu, a na momente tešku.
Joy je film koji se može pogledati u svako doba. Donosi priču koja inspiriše sve obične ljude da krenu za svojim snovima, ma koliko taj put bio težak. Film koji je veoma dobro režiran, postavljen, koji donosi sjajne glumačke izvedbe, ali isto tako film kome nedostaje jačine i veće snage da bi bio odličan. Ovako, svakako vredi za pogledati i provesti jedno opušteno filmsko veče, ali verovatno vam neće dugo ostati u sećanju.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
