Od reditelja Dejvida Gordon Grina (David Gordon Green), odgovornog za komedije poput Pineapple Express (2008) i Your Highness (2009), ovoga puta nam stiže nešto potpuno drugačije u vidu drame pod vrlo jednostavnim naslovom Joe (Džo). Doduše, žanr drame nije potpuno atipičan za Grina, što se na sreću iz priloženog i može videti, te već u samom uvodu možemo konstatovati da se radi o vrlo zanimljivom i uspešnom projektu, uprkos nešto slabijoj medijskoj propraćenosti.
Film Džo je zapravo adaptacija istoimene novele Lerija Brauna iz 1991.godine. Njegova priča prati Džoa Ransama (Nicolas Cage), bivšeg robijaša koji ima problema sa kontrolom besa. Centalnu temu u ovom filmu predstavlja i njegov odnos sa njegovim petnaestogodišnjim prijateljem Gerijem (Tye Sheridan). Geri se upravo doselio u varoš i živi u vrlo siromašnoj porodici, pod teškim uslovima, pri čemu ga njegov otac (Gary Poulter), inače teški alkoholičar, konstantno maltretira. U potrazi za poslom, Geri upoznaje Džoa, koji vodi grupu lokalnih radnika-nadničara, pri čemu ga Džo zapošljava. Među njima se vremenom gradi sve prisniji odnos i rađa poverenje i prijateljstvo.
Uvodnim opisom stičemo utisak da se u odnosu Džoa i Gerija radi o naročitim izlivima dobrote od strane Džoa, međutim nije sasvim tako, iako se Džo sasvim sigurno može okarakterisati kao dobra osoba, uprkos svim svojim negativnim stranama. Naime, Geri je dečko koji u sklopu svoje porodice nije navikao na dobrotu i nežnost, te mu mrvice istog koje mu neko uputi znače puno. Upravo zahvaljujući povremenim izlivima zaštitničke nastrojenosti koje Džo ima prema Geriju, nasuprot potpuno negativnoj atmosferi koja ga svakodnevno čeka kod kuće, Geri sve više počinje da vidi očinsku figuru u Džou.
Džoov lik sa druge strane nije toliko jasan kao Gerijev. Tačnije, radi se o nejasnoći Džoovih motiva, iako se može nazreti da on teži ispravljanju nekih svojih starih grešaka u koje gledalac nije posebno upućen, što je donekle vidljivo i kroz njegov usamljenički i pomalo tužan način života kojim kao da kažnjava sebe. Zbog ispravljanja ove nepoznate greške, čini se da je Džo spreman da žrtvuje i samog sebe. Kroz priču ipak ne naziremo dimenzije Džoovih grešaka iz mladosti i čini nam se da bi one morale biti vrlo minorne, te da su možda i preuveličane, s obzirom da je vrlo očigledno da je on u svojoj varoši vrlo omiljen, cenjen i poštovan. No, sve bi ovo bila samo nagađanja zasnovana na vrlo oskudnim informacijama o Džou, što bi ujedno mogla biti i jedna od zamerki priči, ali ne nužno.
Drame obično sa sobom nose veći kvalitet glume, nego što je to slučaj sa drugim žanrovima. Ipak, snaga drame na glumačkom polju se ne podrazumeva, ali možemo reći da u slučaju filma Džo to jeste tačno. Mnogi ovu ulogu nazivaju najboljim glumačkim performansom Nikolasa Kejdža, sa čime se možemo, ali i ne moramo složiti, ali ovo je svakako jedan od najboljih Kejdžovih rola, a istovremeno se smatra i njegovim povratkom nečemu što bismo nazvali kvalitetom. Međutim, što se tiče glumačkog dela, pre bismo skrenuli pažnju na mladog Taja Šeridana, koji se nakon uloga u filmovima The Tree of Life (2011) i Mud (2012), sada prikazao u najboljem mogućem svetlu i u filmu Džo.
Posmatrajući ga u ulozi Gerija, ne može se ništa drugo reći osim da Šeridan predstavlja jednu veliku nadu za svet glume. Pored Kejdža i Šeridana, koji praktično dele glavnu ulogu, zanimljivo je pomenuti i Geri Poltera u ulozi Gerijevog oca. Ono što je posebno zanimljivo vezano za Poltera je činjenica da je on zapravo beskućnik, takođe alkoholičar, baš kao i u filmu, odabran možda zbog autentičnosti prikaza njegovog filmskog lika, ali pored toga je ispalo da je on i sjajan glumac, ukoliko je uopšte i glumio. Polter je preminuo, pronađen u plitkoj bari, pre nego što je film uopšte imao premijeru.
Zanimljivo je da drame obično nisu žanr filmova koji bismo najpre pogledali, i kada nam ih neko predlaže rečima: „pogledaj ovo, odlično je“, obično ćemo to dugo izbegavati nakon što ga napokon pogledamo. Međutim, u mnogim slučajevima drame neretko završavaju odličnim utiscima sa žaljenjem zašto ih ranije nismo pogledali. Još čudnija stvar vezana za celu priču o žanru drame je što smo često čak uvereni da je u pitanju odličan film, ali ga i dalje izbegavamo, što zaista predstavlja neku vrstu fenomena kada je u pitanju naš odnos prema ovom žanru.
Naravno, sve ovo može biti vrlo subjektivan i individualan doživljaj, ali navodi na zaključak da i film Džo spakujemo u isti koš i okarakterišemo kao jedno odlično ostvarenje koje vredi pogledati.
8/10
Autor: Nikola Milošev
