Rodžer Vadima (Roger Vadim), ambicioznog filmskog zaljubljenika i priučenog režisera u večini slučajeva nije krasila dobra realizacija svojih urnebesnih ideja („Barbarela“ sa Džane Fondom je simpatični treš), ali je imao nepogrešivi njuh u otkrivanju budućih filmskih zvezda, koje je kao fatalni predmet žudnje i sa malo krpica na sebi neretko izlagao filmskom auditorijumu. 1956. bila je baš godina otkrovljenja jedne takve blondinke, kojoj je jedini zadatak u filmu bio naoko lagan. Šepurenjem po plažama Sent Tropea, flertovanjem, uživanjem u nudizmu bacala je mamce zbunjenim muškarcima, koji su zarad nje naprosto gubili glavu. Taj otvoreni seksipil koji se je širio kao kuga i izvan bioskopskog platna na takav način nikada pre nije viđen. Vadim je znao da neizbrušeni dijamant ima u rukama, jer je već četiri godine sa prelepotom bio u braku. Imali su zajedničke ambicije (on je želeo postati režiser, ona samo slavna) koje su izrodile jedno bezvremensko delo „I Bog Stvori Ženu“ aka. „Et Dieu… créa la femme„. Da, reč je o Brižit Bardo (Brigitte Bardot) kojoj je konačno uspelo da kao božanstvo stupi na filmski olimp i da postane, u onom pravom smislu reči, seks simbol.
Fransoa Ozon (François Ozon) i Roger Vadim sigurno jesu drugačiji par karata, ali mislim da bi se u današnjim uslovima, barem što se tiče korišćenja erotike i kako ona stimulativno deluje na testosterone jako dobro slagali. Ozon je nakon 57 godina ponovio Vadimov recept i iznedrio senzualnu Marine Vacth, koja na svojim nejakim plećima, ledenom harizmom i silovitoj fatalnosti drži spone filma. Međutim, Ozon ima još mnogo skrivenih aduta. On voli grebati i ispod tog sloja lepote, razbijati tu veštačku sliku, predočiti stvarnost onakvu kakva jeste. On nas kao pčela ubada svojom hladnoćom u predstavljanju ekstravagantnih poriva i autodestruktiviteta omladine predstavljajući maloletnu Isabelu, koja bez ikakvog sociološki potrebnog razloga prodaje svoje mlado telo svakakvim klijentima. Film je podeljen na četiri godišnja doba čija je ideja vodilja valjda donekle bio i cenjeni Erik Rohmer sa svojim ciklusom filmova o godišnjim dobima.
Leto je, jug Francuske, a familija je na odmoru. Isabel je u znatiželjnoj fazi konačnog odgovora „šta predstavlja taj seks“ i o tome otvoreno govori sa mlađim bratom koji je na početku tih ludih pubertetskih „problema“ krišom posmatra kad se slobodnije izlaže na plaži. Tu „čast“ da joj bude prvi imao je mladi Nemac, ali najzanimljivije je to što se Isabel i pre i nakon seksa ponaša nekako odsutno, distancirano, programirano kao robot bez ikakvih emocija, ostavljajući zbunjenog i samog mladića. Ako je leto bila znatiželja, jesen postaje poziv na iskušenje. Isabel se odaziva tom pozivu, a mi smo kao gledaoci još više zbunjeni njenim reakcijama. Njoj novac nije potreban. Ona novac ne uzima zbog toga što je ono sredstvo plaćanja, nego kao dokaz da je uradila dobar posao, jer zadovoljiti mušteriju znači zadovoljiti i sebe.
Nju seks kao seks naročito ne privlači, jer takvu potrebu može podmirivati na drugačiji način. Nju privlači sva ta fama oko toga, to vreme između kontakta sa klijentom i dolaska na cilj. Privlače je svaki put drugačije igrice i sve te tajnovitosti dvostrukog života, odnosno stavljanje sebe ili mušterije u podređen položaj. Ona izgleda kao da kontoliše to na neki svoj uvrnut način, a kad se desi nepredviđena tragedija, pada i njena maska, pa nas Ozon seli u treću fazu filma zimu, koja je neko svojevrsno otrežnjenje, sumiranje, povratak u neke klasične norme života začinjene stabilnom vezom sa momkom iste generacije. Ali, kao što divljač vapi za šumom i širokim divljim prostranstvima, tako i Isabel oseća da je ovakva situacija guši. Tada stupa četvrta faza, dolazak proleća i novih početaka.
U mnogim pričama često se to adolescentsko stanje idealizuje, dok Ozon eksperimentiše do krajnjih granica svoje znatiželje. Volim tu njegovu slobodnu interpretaciju, koja se retko može videti negde drugde osim u francuskim filmovima koji su u suštini transparentni, eksplicitni, a u neku ruku opet lični. Ozon ne osuđuje, naprotiv mislim da zaključuje da je svako predodređen za neki životni poziv, pa makar taj poziv bio najstariji zanat na svetu. Sa tim se sigurno neće složiti dežurni moralisti, dok nam ipak daje dovoljno argumenata, a i zbunjuje sa nekim radikalnim tvrdnjama da adolescenti itekako znaju šta rade i nisu izgubljeni svojim neiskustvom koji bi trebao biti produkt njihovih godina. Takođe, jedan od razloga njenog ponašanja je nedostatak „očeve figure u filmu“ i da li je možda „da ovako malo perverzije razmišljam“ ona „stara mušterija“ neka vrsta preslike njenog oca, koji jeste živ, šalje alimentaciju, ali nije prisutan kao neki bitan faktor u njenom životu.
Iako sam govorio o njenoj hladnoći i nepokazivanju emocija mislim da ih je u odnosu sa olinjalim i meni srdačnim starcem prikazala barem u dovoljnom odnosu da osećamo da iz njene spoljašnje ljušture ipak ne kuburi frigidnost nego u dubini postoje osećaji koje ipak u ovom brzom i modernom svetu nije pametno pokazivati. Za samu definiciju filma, jako je važna efektna epizodna uloga Charlotte Rampling, čiji razgovor ne teče onim smerom za koji smo mislili da će se odvijati. Jednostavno moramo prihvatiti stanje (ne da se složimo sa njim), da je današnjoj deci, omladini, u suštini svakome na domak ruke, da li jednim klikom na daljinskom ili ukucavanjem samo jedne reči na nekom pretraživaću, otvoren čitav Svemir saznanja od kojih trebamo „sami“ razlučiti šta je ono što ostaje u nama, a šta je to što odbacujemo. Ipak, to je naš život i mi ga živimo po vlastitim pravilima, ma šta neko drugi pričao.
10/10
