Take the underpass. It’s safer.
Režiser i scenarista Gaspar Noa (Gaspar Noé), Argentinac odrastao u Francuskoj, je ljubiteljima sedme umetnosti poznat kao jedan od autora koji je krajem prošlog veka bio predvodnik novog talasa francuskog filma koji su karakterisale eksplicitne scene nasilja i seksa. Svojim debitantskim filmom Seol Contre Tous je brzo privukao pažnju na sebe, pa se svaki novi film u njegovoj ne previše plodonosnoj karijeri (do sada snimio četiri filma) željno iščekivao. Svakako njegov najpoznatiji film je ovaj iz 2002. godine, a pored njega je snimio i film Enter The Void. Ovih dana je počela distribucija njegovo najnovijeg projekta Love.
Irréversible prati nelinearan narativ i sastoji se ukupno iz trinaest delova koji su snimljeni obrnutim hronološkim redom (kao film Memento). Na samom početku filma upoznajemo „Mesara“, glavnog protagonistu prošlog Gasparovog filma. Nakon te sekvence srećemo Markusa (Vincent Cassel) i Pjera (Albert Dupontel) koji su akciji pronalaska čoveka koji je brutalno prebio i silovao Aleks (Monica Bellucci) u podzemnom prolazu. Oni su u gej klubu i Pjer biva uhapšen, a kako radnja ide unazad tokom sat i po vremena posmatramo sve detalje te traumatične noći.
Filmovi Gaspara Noe po pravilu su teški za gledanje. On se na jedan sirov način bavi ljudima i društvom uopšte, konkretno kako u svakoj osobi čuči stvorenje sa velikim potencijalom za nasilje. Njegove projekte, osim tematika koje su predstavljene na neogoljen način i bez ulepšavanja, karakterišu i izvrsna tehnička rešenja u smislu rada kamere, montaže, biranja scenografije, osvetljenja i zvuka. Gaspar u svojim filmovima potpisuje dosta toga i veliki je perfekcionista, tako da konačni produkt mora biti kvalitetan. U ovom filmu on na efikasan način, vraćajući scene unazad, pokazuje kako svaki čin ili odluka sa sobom često nose nesagledive posledice.
Način snimanja ručnom kamerom kao rezultat ima osećaj da smo voajerski smešteni u Pariz i da pratimo naše protagoniste iz prvog lica. Upravo zbog toga sve deluje još prirodnije i lakše je da sve događaje povežemo sa realnim svetom. Scene su montirane tako da predstavljaju neprekinuti niz događaja (poput Birdman-a), iako ti događaji idu unazad. Na samom početku filma kombinacija dijaloga sa Mesarom, zamućene kamere koja se vrti i oštrog zvuka čine da se osetite loše, kao da se upravo desila neka nesreća. Nakon toga kamera prelazi u klub u kome se upravo desila ta neka nesreća i samom tim ste uvučeni u sled događaja koje će prekinuti tek odjavna špica.
Sve ide u prilog tome da dočara koliko je intenzivan epilog događaja u scenariju, pa kako film odmiče kamera je smirenija, boje su svetlije (od mraka gej kluba na kraju stižemo do vedrog dana u prirodi), a neprijatne zvukove na početku filma (frenkvencije od 28Hz, stvaraju vrtoglavicu) na kraju odmeni Betovenova sedma simfonija i dečji smeh. Videćete kako ishitreni postupci često dovode do lošeg epiloga koji je nemoguće promeniti i kako je dovoljna jedna noć da se sve lepo u životu okrene naopačke.
Scene u filmu ne predstavljaju naučnu fantastiku – verovatno ste i sami pročitali u novinama za slučajeve kada je prijateljski izlazak u grad do žurke krenuo loše i završio sa tragičnim posledicama. Svađa na žurci između Aleks i Markusa, Aleks rešava da ode kući bez njega, mrsko joj da čeka dugo na semaforu, odlučuje se da ode slabo osvetljenim podzemnim tunelom i eto nesreće. U narednim (prošlim) scenama mi vidimo koliko prosečan čovek izgubi moralni kompas kada se nekom bližnjem desi tako nešto. Beskompromisna potreba za osvetom sa sobom povlači nasilje za koje nismo ni znali da smo sposobni. Autor jeste odabrao dva (verovatno) najgora slučaja i nesreće i osvete, ali samo zbog toga kako bi povećao intenzitet radnje i pažnju gledaoca. Ujedno su te scene bile i glavni filter za publiku koja je u velikom procentu napuštala projekcije.
Prvenstveni razlog zbog čega je ovaj film poznat je čuvena scena silovanja glavne junakinje koja je snimljena bez reza. Scena u kojoj Monika Beluči ima seks je sama po sebi privlačna, ali nakon ove scene ćete bukvalno imati potrebu da se istuširate koliko je intenzivna i teška za gledanje. Poenta te scene je da se osetite besno na čitav svet, kao što se osećao njen dečko Markus. Upravo gledanjem nečeg tako nasilnog i besmislenog shvatite da se ljudi ne razlikuju previše od životinja, a pitanja i izrazi neverice će vam se smenjivati u glavi. Najgore od svega je to što budete svesni da ta scena nije jeftina eksploatacija puna krvi karakteristična za horor filmove, nego ekranizacija nečeg što se možda upravo sada dešava nekoj nesrećnici u svetu. Videćete kako je silovanje nečovečni čin, prljav i sadistički. Kuriozitet je da je tokom snimanja asistent slučajno ušao i izašao iz tunela, a to se može shvatiti i kao pokazatelj da prosečan čovek okreće glavu od nasilje kada se sretne sa njim. Da, bićete jako besni.
Gluma u filmu je sjajna – spontana i uverljiva. Poznato je da je autor krenuo snimanje sa svega nekoliko strana u scenariju, tako da su brojne scene i dijalozi improvizovani. Pre svega velike pohvale idu Moniki Beluči koja je u ovom filmu pružila svoj (verovatno) najbolji performans u karijeri. Prosto se vidi njena želja i potreba da je ljudi ne smatraju samo zgodnom ženom i suprugom poznatog glumca, nego da se i sama izbori za svoj status u svetu filma. Zaista, nakon čuvene scene ćete osetiti potrebu da joj spontano aplaudirate, a onda se setite da je ta scena snimana ukupno šest puta tokom dve noći kako bi u potpunosti zadovoljila Gasparov perfekcionizam. Vinsent Kasel je takođe standardno dobar.
Jednostavno ne mogu pronaći dovoljno reči kojima bih iskazao svoje oduševljenje ovim jedinstvenim filmom. Sve u njemu je u službi toga da predstavi kako je svet generalno jedno izopačeno mesto i koliko je malo potrebno da sve ode dođavola. Perfektno snimljen, sa svakim kadrom i zvukom koji je smisleno u njemu i sa eksplicitnim scenama koje ne predstavljaju ekspoataciju, ali su itekako ubedljive u svojoj nameri da prikažu nasilje za koje je sposoban čovek. Preporuke za gledanje ako imate razvijenu toleranciju na uznemirujuće scene.
moja konačna ocena: 10/10
