Pol Tomas Anderson (Paul Thomas Anderson) je stekao poštovanje među filmofilima svojim enciklopedijskim znanjem o kinematografiji i filmu uopšte koje svesrdno primenjuje u svojim projektima, ali i kao jedan od retkih autora sa holivudske A liste kome nije u interesu da postigne zavidne uspeh na bioskopskim kasama. On u svojim filmovima uvek nudi nešto inovativno i neočekivano, i njegovi radovi prosečnom gledaocu mogu izgledati odbojno i dosadno. Njegov najnoviji film Inherent Vice je adaptacija romana Tomasa Pinčona sa slojevitom pričom i opipljivim šmekom šezdesetih i sedamdesetih godina.
Glavni junak filma je Leri Dok Sportelo (Joaquin Phoenix), hipik sa diskutabilnim detektivskim sposobnostima i ljubitelj svih opojnih sredstava. Istražujući nestanak svoje devojke on upada u zamotano klupko zavere koju čine poznati bogataš koji je stekao bogatstvo prodajom nekretnina, njegova supruga i ljubavnik njegove supruge. Njegov napredak u istrazi donosi sa sobom nove slučajeve koji su svi međusobno povezani, a glavni problem mu pravi detektiv Kristian Bigfut Bjornsen (Josh Brolin) koji ne voli da mu se hipici mešaju u posao.
Što se tiče scenarija ovo je svakako najkomplikovaniji film ovog autora. Čak je i meni, kao velikom poštovalacu PTA, povremeno bio problem da pratim šta se dešava, prvenstveno zbog poprilično teških dijaloga, kao i čestih situacija kada se ne može razaznati da li se nešto stvarno dešava ili je halucinacija. Ovo nije tipična detektivska priča sa elementima misterije i narativ je poprilično teško pratiti. Zaista sam uložio napor da shvatim zaplet filma, ali i dalje nisam siguran da li sam uspeo u tome.
Pojavljuje se dosta likova koji dodatno zamršuju situaciju, a njihov glavni problem je što nijedan ne deluje nimalo privlačno u smislu da se povežem ili poistovetim sa njima. Stekao sam utisak da su ubačeni kako bi još više otežali ionako labavu psihu Lerija Sportela. Sa druge strane postoji određeni broj komičnih scena zahvaljujući spontanosti i urađenosti glavnog junaka.
Tehničke karakteristike su na vrhunskom nivou, što je sasvim očekivano za ovog autora. On je već imao iskustva sa snimanjem ovog istorijskog razdoblja kada su ljudi počeli otkrivati svoju seksualnost, a droga bila jeftina i lako dostupna. Dosta pažnje je posvećeno muzici, kulturi, načinu odevanja i svemu ostalom što je karakteristično za taj period. Sve je veoma uverljivo i gledalac se prosto vrati četrdesetak godina unazad.
Sa druge strane, rad kamere je intimniji od onoga što smo navikli. Postoje desetominutne scene u kojima scenario dozvoljava glumcima da se razmašu, ali kamera je poprilično statična ili se bavi samo facijalnim ekspresijama glumaca. Nema onih dugih scena sa pokretnim radom kamere, kada nema reza iako se veliki broj aktera kreće kroz veliki prostor, i moram priznati da mi to nedostaje u filmovima PTA.
Scenario je takav da je dozvolio glumcima da pokažu svoj pun potencijal. Pre svih je tu Hoakin Finiks kog izuzetno cenim. On je impresivan i pruža uverljivu ulogu specifičnog detektiva. Prosto poželimo da uđemo u glavu ovog lika kako bi videli o čemu sada, kog đavola, razmišlja. Dosta stvari je u vezi njega urnebesno, a naročito beleške koje hvata tokom ispitivanja ljudi, i gledanje filma sam završio nesiguran da li je on vrhunski ili poprilično loš privatni istražitelj. U širokoj lepezi šarenih likova se ističu i Džoš Brolin, kao i Benisio Del Toro (Benicio Del Toro) u ulozi Dokovog advokata.
Nisam čitao roman koji je adaptiran za ovaj film, a čitanje materijala bi mi pomoglo da mnogo bolje shvatim kompletnu priču i da ostavim više prostora za uživanje u načinu na koji je PTA rešio da je pokaže. Ovako nalazim da je materijal dosta konfuzan i zbuniće i ozbiljne filmofile, ali osim toga sve je na svom mestu i veoma kvalitetno.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
