Sasvim sigurno možemo reći da je ovo godina blokbastera. Čudesni svetovi se sudariše, junaci u boj krenuše, superheroji, mutanti i šta sve ne izmili iz velikih holivudskih studija, leta Gospodnjeg 2016-og. Svoje mesto tu nađe i nastavak, za mene i mnoge kultnog Independence Day, snimljen punih dvadeset godina posle, a u režiserskoj stolici je opet Ronald Emerih (Roland Emmerich).
Bila je to 1996 godina, prva iole normalna nakon nekoliko užasavajućih. Malo se sve otvorilo, pa i prilika da se gledaju neki novi filmovi (mada i u ratnim godinama noviteti na VHS-u su stizali samo par dana nakon premijere, kao sada na torentima. Kako i kojim teleportima, ostaće misterija zauvek). Te godine stigao je novi film Nemca Ronalda Emeriha, poznatom po prethodnim filmovima Universal Soldier i Stargate, kojima je kupio sve fanove sci-fi akcije. Najava za film je išla podugo, sa fenomenalnim trejlerom, glumačkom postavom i efektima koje smo mogli da nazremo u tih stotinak sekundi.
Film dođe i ljubav se rodi, u mom, a i pouzdano znam mnogim slučajevima. Dan Nezavisnosti je imao sve što jedan pravi, čistokrvni blokbaster treba i mora da ima: zanimljivu i zabavnu priču, zanimljive i zabavne likove, razrađene na pravi način za ovu vrstu filma, glumačku postavu i efekte, ne samovrhunske, već i u određenoj meri do tad neviđene. Tako je bilo i sa ovim. Priča odlična, nabijena savršenim dozama akcije, komedije, drame i sjajne zabave, umotano u obrise filma katastrofe i sve to prožeto fenomenalnim vizuelnim efektima, do tada neviđenim. Glumačka ekipa, posebna priča, sa sjajnim Vil Smitom, Džef Goldblumom, Bil Pulmanom, Meri Mekdonel, Vivikom Foks i genijalnim Rendi Kvejdom. Jedan od filmova koji sam gledao mnogo puta i mogu još, da nikada ne dosadi.
Dvadeset godina posle, dođoše na ideju da naprave nastavak, kao na neki jubilej. Režiju opet preuze Emerih, pristaše i mnogi glumci iz prvog, ali ne i Vil Smit. Bez obzira na taj, slobodno ću reći, veliki nedostatak, krenuše oni da prave novi Dan Nezavisnosti. Ovaj put, shodno trendovima, odlučiše da on bude, veći, glamurozniji, bučniji, napucaniji, brži i sve to, pa tako angažovaše i mlade poznate glumce kao što su: Liam Hemsfort, Džesi T. Ušer, Maika Monro, kao i neke starije, Viliam Fičner, Stela Vord, itd. Nabaciše i 165 miliona dolara za budžet i krenu mašinerija.
Moram reći da sam, obzirom na simpatije prema prvom, željno isčekivao i drugi. Desi se, sasvim slučajno, da premijeru imam priliku gledati u bioskopu u 3d verziji. Sreći nikad kraja. Zadužiše se kokice, cvike i krenu. Neka dva sata kasnije, bled utisak i snažan osećaj izgubljenog vremena.
Priča se dešava dvadeset godina nakon napada, tj. invazije vanzemaljaca na planetu nam Zemlju i njihovog bespoštednog sravnjivanja svetskih znamenitosti u kojima smo, bar vizuelno, u prvom toliko uživali. Ljudi su ovladali vanzemaljskom tehnologijom, prave baze na Mesecu. Svet živi u ljubavi i prosperitetu itd. Međutim, na jedinom svemirskom brodu, koji je sleteo u Afriku, pale se svetla. Doktor Dejvid Levinson (Goldblum) odlazi da vidi šta se dešava sa brodom, koji je inače pod kontrolom Ratnog poglavice Umbutua. To se sve dešava satima pred veliku proslavu 4. jula. Kako pristižu nove informacije sa svih strana i preko vise priče glavnih likova, jedno je sigurno, sprema se nešto užasno…
Ronald ima dobrih filmova, meni dragih, ali i onih koji to nisu, a važi za kralja Filma Katastrofe. Čovek jednostavno voli da uništava nam planetu na raznorazne načine i u tome često uspeva. Međutim, mislim da sa ovim filmom nije ni blizu uspeha. Prvi komentar nakon izlaska iz bioskopa, sa kolegom sa kojim sam gledao film, bio je da je film potpuno neozbiljan. Isti takav utisak je imao i kolega. Ne neozbiljan u šaljivom smislu, već je sve nekako neozbiljno postavljeno. Uzet je stari šablon, a onda je napuvan do maksimuma, toliko da se sve, što ga je krasilo, izobličilo.
Ubacili su gomilu likova, svaki sa nekom svojom pričom, a niti jednom iole vrednom pažnje. Likovi zaduženi za humor, kojih obično u ovakvim filmovima ima jedan, ovde ima pet, a niti jedan nije zabavan. Gradovi se sravniše, milijarde nestaše. Superiorna sila stupi na zemlju, a potom sticajem okolnosti, umesto da sve to lepo poravnaju, oni odlučiše da izađu iz broda i žargonski rečeno pobiju na šake. Celokupna ta priča je jednostavno neozbiljna i maksimalno površna. Naravno, rećiće mnogi, kao i ja što često za blokbastere kažem, šta tu ima priča veze kod ovakvih filmova. Međutim, ovde su ipak preterali sa nikakvom pričom.
Efekti su takođe naduvani, sve pršti na sve strane, sve je preuveličano, pa tako i brod koji pokrije skoro pola Zemlje. I vanzemaljci su narasli, a time i njihova oružja. Sat vremena ide neka pucačina, nekakvih lasera, bez ikakvog smisla, a sve prilagođeno valjda svim uzrastima, pa to sve liči na crtani film.
Jednostavno nema niti jedna stvar za koju bih se uhvatio i rekao, ovo je u redu, ovo je dobro i vredi. Ne. Samo sam patio ta dva sata i gledao kako je nešto super, drago srcu uzeto i od njega stvoreno čudovište. Valjda su se njegovi kreatori vodili mišlju da će na nostalgiju, na jubilej da okrenu velike novce, što će možda i uspeti, mada ne verujem.
Tako od oduševljenja do razočarenja je najkraće kako bih opisao ovaj film. Ako želite da gledate besmislenu priču i dva sata provedete da gledate preoravanje Zemlje, pucačine, bez da se i jednom ozbiljnije uključite, ovo je idealan film za tako nešto. U bilo kakvoj drugoj varijanti, strogo izbegavanje. Dva sata možete potrošiti na million i jedan bolji način.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
