Francuska kinematografija se smatra za specijalistu prikazivanja teškoće života građanske niže klase, koja čami u bedi i besparici, često bez ikakve nade vezane za budućnost. Ovaj film prikazuje tipičnog predstavnika takvih ljudi, čiji je život greška od samog početka i koji očajno pokušava da pronađe način da se izvuče iz prašine.
U ovoj drami režisera Gašpara Noa (Gaspar Noe), predvodnika novog talasa francuskog filma, glavni protagonista je čovek kojeg nazivaju Mesar, po profesiji kojom se bavio. On govori o svom teškom životu, kako je kao siroče bio prinuđen da radi i sticajem okolnosti dospeva u zatvor, kada premlaćuje čoveka za kog je mislio da mu je napastvovao ćerku. Radnja se zatim pomera nekoliko godina kasnije, kada pronalazi novu suprugu koja ostaje trudna sa njim. Mesar biva prinuđen da pronađe posao, ali svuda nailazi na odbijanje, i rešava da pokrene stvari u svoju korist sa pištoljem u kome se nalaze tri metka.
Ovaj film predstavlja tešku kategoriju. Nema scena kasapljenja, mučenja ili ubistava, ali svojom sumornom, mračnom, depresivnom atmosferom čini da se gledalac oseća nelagodno. Briljantno izrežiran, skoro autentičan, ovaj projekat je sjajna emocionalna studija o psihotičnim fantazijama, podstaknutim očajom i frustriranošću prigušenim seksualnim pobudama, koje eksplodiraju u kombinaciji besa i nasilja. Sjajno je prikazana crta koja je karakteristična za ovakve ljude, a to je osećaj ponosa, i protagonista je veoma osetljiv na poniženja i vređanja. Kroz film je utkan odličan unutrašnji monolog koji vremenom prelazi na ogorčenu besedu. Narator eksplicitno govori o svojim mislima, koje su neretko provokativne i morbidne, i oštro iznosi svoje stavove o homoseksualcima i strancima.
Film je odlično izneo Filip Nahon (Philippe Nahon) u ulozi bezimenog Mesara. Odlično je prikazao gorčinu i patnju očajnog, bezidejnog čoveka, ima dozu harizme i, ono što je najčudnije, na momente stiče gledaočevu naklonost i podršku.
„Seol Contre Tous“ predstavlja eksplicitniju, brutalniju, intenzivniju varijantu kultnog Taxi Drivera, koji na efikasan način prikazuje kako bes i frustracija obespravljenog čoveka stvaraju psihičke potrebe ka nasilju i izopačenosti. Po mom mišljenju mu fali eksplozivniji kraj i smeta činjenica da je na momente dosadan kako bi dobio veću ocenu.
7/10
