Hunger je sjajni režiserski debi britanskog filmadžije Stiva Mekvina (Steve McQueen), kome je na scenariju pomogao dramski pisac Enda Volš. Reč je teškom, mučnom filmu koji na momente izgleda kao dokumentarac, a prati uhapšene pripadnike Irske republikanske vojske u sukobu sa britanskim političkim i zatvorskim sistemom. Njihovi neispunjeni zahtevi su doveli štrajkova koji su se sve više intenzivirali i eskalirali u štrajk glađu koji je odneo deset života.
Smeštena krajem 70-ih i početkom 80-ih godina prošlog veka, priča dotiče složenu političku tematiku, ali akcentuje pojedince u toj borbi. Zatvorenici dele zajednička uverenja o tome da je istinska sloboda na teritoriji cele Irske jedino moguća bez prisustva britanske krune. Pošto im je britanski parlament 1976. godine ukinuo status političke organizacije, tretirajući sve članove IRA-e kao teroriste sa kojiima nema pregovora, porasle su tenzije. Štrajkovi sa ćebadima i nehigijenom nisu urodili plodom, pa se zatvorenici dogovaraju da posegnu za radikalnijim merama štrajka. Sve je eskaliralo 1981. godine, kada je Bobi Sends (Michael Fassbender) prvi otpočeo štrajk glađu.
U ovom izvanredno realizovanom i umetnički zrelom režiserskom debiju kamera poput nemog svedoka beleži nepodnošljive uslove unutar zidina zatvora Mejz u neposrednoj okolini Belfasta. U atmosferi grobne tišine se ređaju užasavajući kadrovi, u kojima su zatočenici bili podvrgavani brutalnim metodama svakojake psihofizičke torture, sa namerom da im bude slomljen pobunjenički duh, uništena vera u ideale patriotske borbe i raspršen vekovni san o ujedinjenju Irske.
Bez namere da zauzme stav koji bi favorizovao neku od sukobljenih strana, Mekvin sugestivno rekonstruiše činjenično stanje, prepuštajući publici da sama donese svoj sud i da bude nemi posmatrač užasa koji se odvijaju na ekranu. Neosporno je da se radi o dirljivoj drami, ali takođe valja napomenuti da ovakav sadržaj definitivno nije za svakoga, naročito ne za one sa slabijim stomakom jer obiluje potresnim, na momente i odvratnim kadrovima. Ovde ne pratimo političku pozadinu ili nehumane zatvorske uslove, već odlučnost, posvećenost i upornost zatvorenika da istraju u svojim namerama po svaku cenu.
Snaga ovog filma leži u tome što autora ne zanima konvencionalni biografski fokus na nekoj temi. Ovde ne postoji klasičan narativ već sve pratimo sa art-haus pristupom, počevši od rutine zatvorskog čuvara, preko tandema zatvorenika koji protestuju nehigijenom, do štrajka glađu koji uključuje Bobija Sendsa, koga prvi put vidimo negde nakon pola sata gledanja filma. Hunger je poznat po 17-ominutnoj neprekinutoj sceni u kojoj katolički sveštenik Dominik (Liam Cunningham) nagovara Bobija da odustane od štrajka. Glumci su ovu scenu vežbali 12-15 puta na dan, a realizovali su je iz četvrtog pokušaja. Ta scena manje-više sadrži sav dijalog u filmu.
Na izuzetno nadahnut scenario i maestralnu režiju, nadovezala se i veoma ubedljiva gluma. Scena u kojoj Fasbender i Kaningem vode živahan dijalog, iznoseći svoje argumente, otkriva raskošne talente i rutinu svojstvenu velikim glumcima. Mekvin je filmaš koju ume da izvuče najbolje iz Fasbendera, što vidimo i u njegovim filmovima Shame i 12 Years of Slave, a ovde se glumac upustio u medicinski praćenu dijetu kako bi prikazao Bobija Sendsa. Poetski kadrovi njegovog štrajka glađu odišu čudnim vidom lepote koju sigurno ne biste očekivali na mestu kao što je zatvor.
Hunger je sirova, provakativna i brutalna zatvorska drama koja će sigurno učiniti da se osećate pretučeno, ali će vas nagraditi bogatim, nezaboravnim iskustvom.
moja konačna ocena: 9/10
