U vreme kad su filmovi o superherojima doživeli komercijalni i kritički bum, cenjeni tajvanski reziser Ang Li (Ang Lee), čije je remek-delo i veliki internacionalni hit Crouching Tiger, Hidden Dragon nekoliko godina ranije dobio četiri Oskara, uključujući i onog za najbolju režiju, je napravio nešto što ga je umalo koštalo karijere u Holivudu i dovelo na stub srama, nešto što svakidašnja i ciljana publika spomenutog žanra ni tada, ali ni danas teško može svariti.
Naime, Li je 2003. godine rezirao art-house akcioni spektakl, ni manje ni više nego o Hulku, jednom od likova iz Marvelove škrinje koji je na prvu loptu skoro, pa u potpunosti lišen karakterne kompleksnosti i kojeg ponajviše opisuje fraza Hulk smashes!. Koliko je bilo pametno sa njegove strane takvom liku dati prostora za karektarizaciju i s ozbiljnijim tendencijama preispitivati mit i ideologiju takvog fiktivnog lika? Odgovori na to pitanje su ekstremno podeljeni, tako da danas imamo one koji ubrajaju Hulka na liste najgorih stripovskih ekranizacija, a sa druge strane su oni koji ga uzimaju za najsmeliji i najpodcenjeniji poduhvat otkad ovakvi filmovi postoje. Sa ponosom mogu reći da ja pripadam ovoj drugoj grupi, koja iznimno poštuje i uživa u onome sto je Li zamislio i efektno realizovao.
Ono što je moglo, a sudeći po glasu većine, i moralo biti jednostavna priča o borbi neshvaćenog junaka sa svetom koji ga okružuje i kojeg mnogi žele zloupotrebiti, kao i njegovu nezahvalnu, ali krajnje moćnu sposobnost, ovde imamo zapravo priču o čoveku koji preispituje čitav svoj život od ranog detinjstva, pa do trenutka u kojem se nalazi u pokušaju da nađe objašnjenje kako za moć koju poseduje tako i za bes, gorčinu i gnev koji svaki put u njemu budi čudoviste koje ne moze obuzdati. To je priča i o razumevanju, o traumama i uzročno-posledičnoj vezi koja ostavlja neizbrisav trag na svakom od nas.
Koliko god ovaj materijal zvučao neadekvatan za obradu ovakvih ideja, posle nešto više od dva sata shvatićemo da čak i jedan Hulk ima mesa za karakterizaciju i analiziranje – to su i idejni tvorci stripa zasigurno imali u glavi, ali tu je ipak primaran fokus i to sasvim opravdano stavljen na Hulk smashes! aspekt. Živahan ton i dinamičan tempo karakterističan narocito za Marvelove filmove je zamenjen ozbiljnijom, hladnijom atmosferom i tempom koji mesto ustupa razradi pokretačke ideje koja stoji iza glavnog lika. Duhovitih doskočica skoro, pa da nema i akcenat je na realističnom pristupu stripovskoj fantaziji koja u sebi sadrži dosta više od pukog akcijskog spektakla.
Priča prati nuklearnog fizičara Brusa Benera (Eric Bana) koji usled nesreće pri jednom eksperimentu biva ozračen modifikovanim gama zracima za koje ubrzo otkriva da ga pod dejstvom ličnog besa pretvara u gorostasno zeleno čudoviste nad kojim skoro, pa da nema kontrole. Njegova devojka i saradnica Beti (Jennifer Connelly), ubrzo saznaje za njegov hendikep, te je odlučna u nameri da mu pomogne. Situaciju dodatno otežava njen otac, general Ros ( Sam Elliott), koji u Hulku vidi beskrajan potencijal koji bi se mogao iskoristiti u vojne svrhe. U Brusov život se vraća i njegov otac (Nick Nolte) sa kojim već dugo nije imao kontakt i koji je na još uvek nejasne načine imao posredan uticaj na njegovo trenutno stanje.
Ova fabula je bila samo papir za iscrtavanje spektakularne destrukcije, ali ovde je ipak poslužila za puno više od toga. Šta je bes i koja je njegova uloga? Da li ta emocija moze definisati čoveka, da li zbog nje gubimo kontrolu nad sobom ili pak saznajemo nešto više o sebi samima? Zelena kreatura je predstavljena kao metafora i kao odgovor na sva ova pitanja – svako od nas u sebi ima Hulka, samo je pitanje samokontrole i ličnog uloga da li ćemo ga pustiti da oživi ili ne. To je univerzalni cilj Benera, samokontrola, koju je tako teško postići za razliku od dodatnog gneva koji ga čini još neobuzdanijim (i većim).
Režiser, koji je između ostalog poznat po potresnim i emotivnim pričama, nije mogao da taj ljudski element ne implementira i ovde. Krajnji rezultat je prema tome za mnoge i uopšteno zbunjujući, međutim ja ga lično doživljavam krajnje originalnim. Naravno, Li nije zaboravio da je reč pre svega o materijalu sa mentalitetom holivudskih blokbastera, tako da film nije lišen akcije i bum-tres momenata, iako je i tu napravio par kompromisa i predstavio par inovativnih vizuelnih elemenata.
Prvo, akcije ima, ali ne onoliko koliko bi se dalo za očekivati u filmu o Hulku – scene u pustinji su naročito impresivne, ali više s aspekta kinematografije nego same akcije. Drugo, tu je možda i najkreativnija split-screen tehnika koja je do sada viđena – na momente imamo dojam kao da čitamo oživelu verziju stripa. Pretapanje kadrova, prikaz jedne scene iz različitih uglova, maestralne montaže i prelazi između scena, sve je izvedeno maestralno. Fotografiju kao ovde nećemo videti u ovom tipu filma, pregršt artističkih kompozicija. Li često ubaci prizor neobičnih detalja iz prirode aludirajući na glavnog junaka kao jednog takvog – Hulk nije veštački produkt, već produkt forsirane evolucije uslovljen pre emocijama nego laboratorijskom greškom.
Glumci su odradili dobar posao, ali svakako da bi više entuzijazma ostavilo bolji utisak. Erik Bana je ovde solidan, mada smatram da bi malo vise drčnosti u izvedbi dobrodošlo, imajući u vidu Dr. Džekil – Mr. Hajd prirodu lika kojeg tumači, tako da bi intenzivnije doživeli posledice koje čudoviste ostavlja na njega. Sem Eliot kao general Ros je ubedljiv u prikazu beskrupuloznosti i čvrstog stava, pomalo stereotipna militaristička mačo figura koja ima jasne ciljeve i odlučnost da ih sprovede.
Nik Nolt je standardno dobar, iako na momente preglumljava tipično u svom maniru. Dzenifer Koneli ovde daje dašak gracioznosti, uvek rado viđena i harizmaticna – zamerku nemam u pogledu njenje glume, već odnosa njenog lika sa Brusom koji je pomalo površno obrađen, iako smo na početku imali naznake da se radi o nešto složenijoj vezi zbog njegove emotivne distanciranosti. Vredi jos spomenuti lik Talbota (Josh Lucas), prepotentnog i ambicioznog naučnika koji u Hulku vidu priliku za veliki sopstveni uspeh – Džoš Lukas ga je učinio izuzetno nedopadljivim, te shodno tome se može reći da je s ovim likom postigao željeni efekat.
Originalan i hrabar u svojoj viziji, Ang Li nam je podario nesvakidašnju adaptaciju stripa. Danas kada je svaki drugi visokobudžetni projekat film o superheroju, Hulk ipak polako okuplja grupu poštovalaca zbog svoje različitosti. Problem zbog kojeg ovaj film ne uživa status koji po meni zaslužuje, leži u pitanju kome je film namenjen – fanovi tipičnih stripovskih filmova i copy-paste akcijske razbibrige će ga brzo krvnički razapeti i opisati čudnim i pretencioznim. Ljubitelje Lijevih drama koje sadrže spoj humanizma i intelekta opet ne zanimaju superjunaci, naročito ne jedan pulp klasik kao sto je Hulk. Ovo je bio jedan od retkih slučajeva gde je film neretko dočekan na nož zato što nije dovoljno glup, i to doslovno iz tog razloga. Prema tome, potrebno je pomalo i jednog i drugog afiniteta da bi poštovali ovaj film.
Hulk je donekle finansijski podbacio, zbog čega je 2008. godine napravljen reboot The Incredible Hulk koji je sadržinski skoro, pa anti-teza ovog filma i u drugom pokušaju su ponudili sve ono što se i prvi put očekivalo – manje-više generičan stripovski film sa dosta više akcije i razbijanja, i novi film je premestio akcijske setove iz dosadnog San Franciska u dobri stari Njujork. Producenti su verovatno do dan danas ubeđeni da su napravili veliku grešku kada su ovaj materijal prepustili čoveku sa senzibilitetima koji se kose sa načelima holivudske mašinerije, koja radi po uigranoj šemi, ali meni je neizmerno drago što ovakav filmski biser postoji.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Zlatan Husanović