I have a plan to go mad.
Holy Motors je definitivno jedan od čudnijih, bizanijih i kompleksnijih filmova koji su se pojavili ne samo u 2012. godini, već i u ovom veku. Karaksov (Leos Carax) novi film je spektakularna vrteška emocija koja vrti apsurdni fizički humor i bolnu nežnost otkrivanja intime u jednoj cirkularnoj i bizarnoj dnevnoj rutini.
Priča filma je vrlo originalna i neobična. Gospodin Oskar (Denis Lavant) je misteriozna ličnost, koja se od svitanja do sumraka vozi po Parizu i iskrcava u određenim terminima na, kako možemo zaključiti, standardnim mestima, kako bi ispoštovao određene zakazane sastanke. Ovi sastanci, koje gospodin Oskar i njegov vozač komentarišu kao da su najbanalniji korporativni mitinzi, predstavljaju sekvence u danu gospodina Oskara gde na svakom od ovih intervala protagonista u potpunosti postaje druga osoba i pod punom maskom i neverovatno intenzivnom fizičkom transformacijom, živi život fiktivne individue sa najvećom posvećenošću.
Holy Motors, iako ne daje neki smisao u konvencionalnom smislu te reči, bavi se temom šta za glumca znači biti glumac. Ovaj film postavlja pitanja koja nas teraju da razmišljamo da li svi mi u stvari glumimo nešto i predstavljamo se kao neko i nešto što nismo i koliko zapravo na nas utiče ta određena uloga koju igramo. Holy Motors kroz devet sanolikih uloga koje tumači protagonista istražuje teme muzike, seksa, očaja, ludila i, naravno, smrti.
Po mom mišljenju, ključna stvar za uživanje u ovom film jeste da mu se priđe sa što manje predzanja. Ono što Holy Motors čini toliko posebnim jeste to što je apsolutno nepredvidiv i spontan. Na osnovu svog bizarnog miksa žanrova i prikaza, za koje se jasno ne mogu proceniti da li su surealne ili stvarne, projekat Karaksa će držati publiku u neizvesnosti. Time će, u isto vreme i u potpunosti, gospodariti njihovom pažnjom.
Deni Lavon je fantastičan glumac, sa izuzetnom snagom tranformacije i kroz čitavo trajanje filma reditelj to maestralno eksploatiše. Karaks, filmaš sa reputacijom da voli da probija granice i vuče do najekstremnijih krajeva, je još jednom prelepo snimio svoj novi neobičan i vrlo originalan scenario, oblikujući ga prelepim kadrovima, intenzivnim bojama i maestralnim glumačkim performansima.
Holy Motors je apsurdan i neobuzdan film, koji svojom divljom maštom i nepredvidivim narativom teži iz publike da izvuče najintenzivne emocije – film koji me je naterao da preispitam mnoge teme u svom životu, pa čak i samu kinematografiju i glumu kao profesiju i stil života. Sad već čuvena scena sa harmonikama je nešto najbolje što sam video na filmu.
Novi film Karaksa definitivno nije namenjen široj publici i onima koji teže koherentnim i sažvakanim logičnim porukama. Ne preporučujem ovaj film svima, jer sam siguran da većina neće dobiti iz njega ono što očekuje. Holy Motors je dašak svežeg vazduha u toliko sada već monotonoj industriji i kod mene apsolutno važi za jedan od najoriginalnijih i najkvalitetnijih filmova koje sam do sada pogledao.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
