Hereditary (2018)

Vaša ocena filma:
[Total: 23   Average: 3.1/5]

It’s heartening to see so many strange, new faces here today. I know my mom would be very touched, and probably a little suspicious.

Nešto ranije ove godine smo imali priliku da gledamo autorski horor, koji ovom zapostavljenom žanru daje posebnu dimenziju i ucrtava put za budućnost istog. Džon Krasinski nas je u svom filmu A Quiet Place vodio od drame do horora i nazad, menjajući prirodu priče i suptilno naglašavajući ono što želi da nam kaže. Specifičnom atmosferom i izostankom zvuka, sa pričom koja je usmerena na porodicu, Krasinski je postigao pun pogodak i verujem da su mnogi pomislili kako se tako dobar horor neće skoro pojaviti.

Međutim, u poslednjih nekoliko nedelja mnogi pričaju o novom autorskom hororu, koji potpisuje anonimni Ari Aster, čovek kome je ovo prvi dugometražni film. Hereditary počinje umrlicom, tako da tačno znate šta da očekujete od ovog poprilično jezivog filma – da se radi o smrti. Od te osnovne ideje, autor istražuje i odvodi nas u krajnosti žalosti i ludila.

Priča prati porodicu Grejem, koja živi u velikoj kući van grada, okruženoj šumom. Porodicu čine Eni (Toni Collette), njen suprug Stiv (Gabriel Byrne) i njihova deca Piter (Alex Wolff) i Čarli (Milly Shapiro). Film otvara sahrana Enine majke, koja je bila dominantna figura u njenom životu. Na prvi pogled, niko u porodici nije previše uznemiren zbog toga, osim Čarli, koju je baka odgajala kao da je njena ćerka. Ubrzo nakon sahrane počinju da se dešavaju čudni događaji, koji će pokrenuti otkrivanje zastrašujućih tajni…

Ena se bavi dizajniranjem složenih minijaturnih maketa, a uvodna scena predstavlja izvrsnu igru prostorom – počinje snimanjem Enine radionice, pre nego što se polako približi jednoj sobi u maketi njihove kuće. U treptaju oka, minijaturna soba postaje prava, a na taj način nam Aster jasno pokazuje kako će se igrati našom percepcijom onoga što se dešava u kući. Kao dodatna naznaka da nešto u ovoj kući nije u redu su predstavljene minijature, kao što su ona sa Eninom majkom u bolnici ili ona u kojoj Ena doji bebu, dok starija žena nudi svoje grudi za tu namenu.

Uglavnom, Asterove metode i struktura njegovog filma podsećaju na tipične predstavnike žanra, u kojima nam se prikazuju (pričinjavaju) neke mračne stvari, dok likovi noću tumaraju kroz kuću, a mi čekamo da nam nešto iskoči u kadar. Međutim, Aster ne koristi potencijal tih scena, kao da mu nije u interesu da nas zaplaši, inače bi Hereditary bio tipičan horor sa jump scare scenama. Ovako, ovaj film vam se zavlači pod kožu, čineći da se plašite senki i uglova sobe, dok tražite po kadru duhove ili ljude koji čekaju da urade nešto loše. Aster veoma lukavo koristi senke i igru svetlosti.

Gorepomenute scene služe kako bi se održalo stalno osećanje straha. Autor menja našu perspektivu likova, a dok obrazlaže čudne pojave menja i naše shvatanje onoga što se dešava. Scenario je prilično precizan u postavljanju svih potrebnih informacija ispred nas tokom celog filma, ali mi je sasvim razumljivo što brojni gledaoci završnicu smatraju klasičnom prevarom. Hereditary nas efikasno, u više navrata, prevari da razmišljamo jednoj stvari, dok se u stvari dešava nešto sasvim drugo. Ono što se meni dopalo je što film funkcioniše i kao drama – istražuje kako tuga utiče na ove likove, dok elementi horora služe da naglase ili dopune njihova raspoloženja i emocije.

Performans Toni Kolet dobija na intenzitetu kako film odmiče, kao neka vrsta barometra za dešavanja u filmu. Ona je neverovatno efikasna i ubedljiva, totalno se uživela u ulogu i odlično usmerava priču ka logičnom ili ničim izazvanom (u zavisnosti kako ste doživeli film) finišu. Njeno lice tokom ispoljavanja širokog spektra emocija je dovoljno za nervozu i nespokoj. Svakako vredan pomena je i Aleks Volf, koji od tipičnog tinejdžera, preko objekta sažaljenja postaje tragična figura. Lik Stiva je nepotreban u širem smislu, ali i on dobija svoje momente da nam pokaže težinu njegovog tereta.

Hereditary je odlična mešavina horora i porodične drame, neugodna vožnja sa rastućom dozom straha, koja nas vodi od smrti, preko ludila do nečega što neće baš svi razumeti i prihvatiti.

Scenario
Gluma
Vizuelni utisak
Lični utisak