Odavno spremam ovaj osvrt iz više razloga. Kao prvo, želim da ljudima preporučim što više kompleksnijih i tzv. tough-minded krimi drama koje nose u sebi mnogo više nego što se daje na prvi pogled, a to nešto dublje i iskonsko (bilo ono negativno ili pozitivno) ćete spoznati ako pogledate malo bolje. Drugo, ljudi mi često traže da nabrojim top deset najboljih filmova i kada nabrojim i ovaj naslov (a zamislite, spomenula sam naslove kao npr. One Flew Over the Cuckoo’s Nest, Fight Club i druge) ostanu u čudu. Jedan od mojih boljih prijatelja je živi primer za to. Pre par dana smo se dotakli filmova, ne znam kako tačno dođosmo do konkretne priče o Bejlu, ali stali smo na njemu jer je on ostao paf kada sam ja rekla koji mi je najbolji Bejlov film. On je očekivao da kažem Američki Psiho, ako ne taj onda Prestiž, ako ne taj onda Mašinista, i samo je zaćutao kada sam navela ovaj jer ga nije gledao, a bogami ni čuo za njega.
Sigurno ni većina od vas nikada pre nije ni čula za ovaj film, a oni koji jesu ili nisu oduševljeni sinopsisom, pa su odustali ili su ga jedva pogledali (uz napor) i ne vide ono brilijantno u njemu. To brilijantno je gluma Kristijana Bejla (Christian Bale) koja samom filmu daje najmanje jedan nivo vrednosti više. Da, gledali smo ga već u sličnim ulogama, a posebno jednoj srodnoj ulozi (Američki Psiho), ali ga nikada nismo gledali u ovako agresivnoj. Sve ostale kada se spoje u jednu ne mogu da dosegnu količinu agresivnosti koja je iskazana od strane njegovog lika u Harsh Times. On više nije ni Džon Preston, ni Alfred Borden, ni Trevor Reznik, nije ni Patrik Bejtmen do kraja (iako ima dosta sličnosti), ali jeste Džim Luter Dejvis, i samo zbog toga, zbog njegove zapanjujuće dobre glume koja ponovo i ponovo oduzima dah treba pogledati ovaj film.
Džim Dejvis (Bejl) je američki rendžer koji se nakon službe u Afganistanu vraća u LA običnom životu koji nikako ne može dovesti u red. Boluje od žestokog PTSP-a, oseća sve moguće posledice i popratne pojave veoma živopisno, posebno noćne more koje ga muče, a često prelaze i u halucinacije. Nakon što dobije odbijenicu iz LA policije gde je konkurisao za posao nalazi se sa najboljim prijateljom Majkom Alonzom (Freddy Rodríguez) i poziva ga da malo bleje po gradu, ispijajući pivo, pušeći marihuanu i ne radeći ništa. Mајк se isprva nećka jer se trudi postati ozbiljniji što podstiče njegova devojka Silvija, inače advokat (Eva Longoria), a kojoj se ne sviđa nikako druženje sa Džimom. Nakon par dana gluvarenja i pravljenja manjih nevolja po gradu obojica neočekivano dobijaju posao i odluče to proslaviti odlaskom u Meksiko gde živi Džimova odana devojka Marta (Tammy Trull).
Dejvida Ajera (David Ayer) danas svi znaju i dosta cene, i može se reći da je maher za akcione krimi (triler) drame, nebitno da li ih je napisao ili režirao (Training Day, End of Watch, Street Kings). To je njegov domen, njegov fah u kom se najbolje snalazi. Ovaj film je njegovo debitansko delo, čedo koje je u potpunosti samo njegovo. Sam je napisao priču koja je došla inspirativno iz njegovog okruženja, sam ga je režirao i producirao/finansirao. Harsh Times je u potpunosti sniman autentično, u pravim zgradama, stanovima i na ulicama Los Anđelesa. Scene u Meksiku su isto tako autentične. Naime, zanimljivo je da su meštani manjeg sela na granici iznajmili to svoje selo za potrebe snimanja, a Ajer i ekipa su im u znak zahvalnosti priredili zabavu i zaklali veliku svinju od preko 250kg, a meso podelili meštanima što ih je jako obradovalo (to je njima luksuz jer jedu tortilje svaki dan, a svinjetina je retka poslastica koju većina njih ni ne mogu da priušte).
Iako mnogi misle da je ovaj film ništa više no samo zabavni triler o provodu dva prijatelja i njihovom dnevnom džabalebarenju, to nije tačno. Ova Ajerova krimi drama je zapravo, na neki način, kritika Ajerovom gradu Los Anđelesu (iako nije rođen tu, tu je proveo najviše vremena) i toj uspostavljenoj mačo kulturi u kojoj su nasilje, kriminal i nerad uobičajeni i potpuno normalni načini života, a muško druženje uvek stavljeno ispred porodice. Film je opušteno (čitaj napušeno) turobnije atmosfere koja odaje utisak da se skoro ništa ne dešava. U pojedinim momentima ga je naporno pratiti, ali ako izdržite i prevaziđete te trenutke garantujem da će vam se druga polovina filma i sam kraj veoma dojmiti. Harsh Times dobija na pravoj dinamici tek pred kraj, a sam kraj, iako je nedorečen, ima poentu, a tome je sve vodilo od samog početka. Ova drama takođe ima i jak psihološki značaj jer sjajno profiliše karaktere koji su jako česti na ulicama LA-a.
Dve scene su po meni obeležile film – scena u autu pred Džimovo testiranje na drogu, kada pred Majkom gura cevčicu u svoj polni organ i druga scena, u Meksiku kraj reke, koja je ujedno i jedina lepa (vizuelno) scena u kojoj tri prijatelja pričaju o životu.
Rekla sam već šta je najveći adut ovog filma, gluma Kristijana Bejla. E sada, mnogi bi rekli šta je tu novo, pa navikli smo na najbolje od njega. Meni se čini da je otišao korak dalje od najboljeg. Iako ovo sigurno nije najbolji film koji je snimio, ali uloga itekako jeste – ako ne najbolja, onda spada u sam vrh. Po uverljivosti, po maestralnim facijalnim ekspresijama, po količini iskazane agresije koja je njegov glumački fundament. Njegov Džim Dejvis je nestabilan, agresivan, previše impulsivan, previše gnevan, previše samouveren i bahat bez validnog bekapa, nemilosrdno sije bes na sve strane, ne mari ni šta i ni za koga i često ne zna za granice. Ne mari za posledice urađenog, ne šokira ga nikakav zločin niti hektolitri krvi. Prisustvovao je u ratu u Afganistanu raznim grozotama, ali je te iste grozote i sam činio. On je čovek koji mora doneti neke bitne odluke, a on izbegavajući donešenje tih odluka zapravo izbegava sam sebe, pokušava pobeći, ali bezuspešno – na kraju se sam stigne. Snalazi se lako u svim postavljenim situacijama osim kada ostane sam sa sobom, tada ne zna šta da radi, ali samo kao lik u filmu. Kao glumac, Bejl itekako zna šta radi, a to radi najbolje.
Fredi Rodrigez, njegov vingman u filmu, mu u potpunosti odgovara u glumačkom smislu i, iako sam mislila da će Bejl da ga u potpunosti zaseni, on se izvukao (tj. lik kojeg glumi) na jako dobro odglumljenu emotivnost koja sjajno parira Bejlovoj hladnoj ravnodušnosti. Iako bi on morao biti glas razuma, on to nije, samo verbalno (i to tiho) ponekad osudi neki Džimov potez ili mu prigovori, ali nikada jasno i glasno, kukavica u njemu je ipak previše prestrašena da nešto konkretno preduzme. Razum i istinu u filmu glumi njihov prijatelj Tausent (Chaka Forman) koga su poveli na put u Meksiko. Evu Longoriu ću takođe spomenuti, iako je sporedni lik svoj deo je odlično odradila, posebno jednu scenu sasipanja istine u Džimovo lice.
Da li ćete i kada ćete pogledati ovaj film ne zavisi od mene, nego isključivo od vas. Nakon pročitanog, ako vas ovo ne privuče filmu ili bar malo ne zainteresuje, onda ne znam šta drugo može. Ja sam dala sve od sebe da vam približim što sam ja oduševljena filmom, red je na vas.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
