I’m not supposed to touch the mini-bar but I’m going to do it. I’m doing it. I’m having the merlot!
Praktično svaki tekst o komediji na ovom sajtu sam započeo komentarom kako je taj žanr prilično degradiran i da ti filmovi obično nisu ni vredni pažnje. Nakon prijatnog martovskog iznenađenja u vidu filma Game Night, stigla je još jedna komedija, koja je vredna pažnje iz prostog razloga što se ne zasniva na klozetskom humoru. Pored toga, Gringo je okupio odličnu glumačku ekipu, koja je u nešto drugačijem izdanju i na taj način svakako zanimljiva za gledanje.
Gringo je pomalo konfuzan miks komedije, drame i krimića i prati Harolda Sojinku (David Oyelowo), dobrodušnog biznismena, kome ne cvetaju ruže – u dugovima je, firma u kojoj radi planira da se spoji sa drugom i njegova supruga ima aferu. Zbog posla završava u Meksiku, gde se nalazi na milost i nemilost kolega koji planiraju da ga izdaju, a dodatne probleme mu prave lokalni mafijaški bos i plaćenik koji je poslat da ga izbavi odatle. Harold napokon shvata da je krajnje vreme da prestane biti poslušan građanin i preuzima stvari u svoje ruke, ali je pitanje koliko je sposoban za ono što je isplanirao…
Ako bi radnja morala da se sumira na svega nekoliko reči, to bi bile priča o čoveku koji ima nekoliko veoma loših dana u Meksiku. Zaplet se odvija na osnovu nekoliko čudnih sticaja okolnosti, donošenja pogrešnih odluka i gomile ironije, što u isto vreme može biti i konfuzno i odbojno, ali i veoma zanimljivo. Sociopatski biznismeni, šef kartela koji je ljubitelj Bitlsa, lažno kidnapovanje, nekoliko pravih otmica, izdaja, špijunaža i ubica koji je otkrio čari humanitarnog rada – zaista ima dosta toga i nekako je i očekivano da svi elementi ne predstavalju neku koherentnu (razumnu) celinu.
U sve nabrojano je bukvalno bačen Harold Sojinka, koga tumači odličan britanski karakterni glumac Dejvid Ojelovo. Sojinka je rođen u Nigeriji, ceo život sluša savete svog oca da bude dobrodušan, svojim trudom je postao uspešan i stekao je američko državljanstvo, ali sada ima egzistencijalnu krizu. Ta kriza je sama po sebi uznemirujuća, ali Harold ima tu nesreću da se u isto vreme i našao u centru kriminalnih aktivnosti koje su van njegove kontrole ili razumevanja. On je naučen da igra po pravilima, ali situacija je takva da mora drastično promeniti svoje načine ponašanja i življenja.
Mi ne znamo mnogo o Haroldu – on je daleko od lošeg momka, ali shvatamo da ga njegov životni moto nije doveo na visoke grane. Na njegovu nesreću, sve vreme je okruženim lošim ljudima, koji žive bez ikakvih pravila i nemaju problem da učine nešto loše zarad lične koristi. Njegova naivnost ide dotle da veruje kako u svakom čoveku ima delić osobe koja sve radi na ispravan način. Upravo su ta njegova naivnost i pristojnost dobar izvor komedije, čiju efektivnost povećava izbor da se Ojelovo mnogo više bavi (urnebesnim) rekcijama svog lika, umesto karakterizacijom.
Gringo se ne fokusira samo na Harolda, mada širi obim likova dodatno otežava praćenje. Pored beskompromisnog tandema vlasnika farmaceutske kompanije (na momente urnebesni Joel Edgerton i Charlize Theron) i šefa kartela sa ne baš tradicionalnim muzičkim ukusom, pratimo još nekoliko likova koji su praktično nebitni, a bogami i nezanimljivi. Shvatam nameru scenarista da brojnošću likova dočaraju efekat trilera, ali jednostavno nijedan drugi lik nije dostojan naše pažnje kao Harold. Moj stav je da film gubi potrebnu energiju kada se pojave scene bez njega.
Gringo ima prekvalifikovanu glumačku ekipu, potencijalno zanimljivu premisu i urnebesnog glavnog junaka, ali komplikovanje priče i gomilanje loše osmišljenih likova čini da se u njemu ne uživa kao što bi se, da je uloženo malo više truda oko scenarija, sigurno moglo.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
