Svideo mi se film, ali ne pišem osvrt samo iz tog razloga. Dosta mi je svih onih koji se isključivo samooduševljavaju napucanim i skupim blokbasterima gde im je sve potaman, realno i super, dok za ovakve – dubokosmislene, ali niskobudžetne indi filmove, imaju samo reči kritike kojima se ne nazire kraj. Da, to je opis filmskih snobova kojih je nažalost sve više. Mora se tome pokušati stati na kraj, na bilo koji način. Ja ću pokušati preporukom za gledanje ovog filma. Naravno, preporuku pišem i zbog prerane smrti glavnog glumca u filmu kao omaž njegovom liku i delu, iako je on imao mnogo boljih uloga, ali je ova (uz nadolazeći nastavak Star Treka) najsvežija.
Radnja filma se vrti oko nepoznatog hardkor pank benda koji, kao i većina muzičara te vrste, jedva sastavljaju kraj sa krajem. Nakon jedne neuspešne svirke, gde su zaradili samo toliko da pokriju gorivo, organizator iste im zakazuje svirku u jednom zabačenom klubu koji se nalazi u šumi. Jedini potencijalni problem je taj što je klub lokalno mesto okupljanja američkih neonacista, ali pošto imaju već dovoljno iskustva sa skinhedsima koji su česti gosti na njihovim koncertima, prihvataju ponudu.
Iako je nastup počeo sa provokatorskim performansom pesme Nazi Punks Fuck Off i malo napeto, ostatak svirke prolazi u najboljem redu. Nakon iste, bend dobija isplatu i polako počinje pakovanje opreme i instrumenata. Međutim, na samom odlasku, članica benda zaboravi telefon u tzv. green room-u iliti bekstejdž sobi i pošalje basistu da pronađe telefon. On tamo nabasa na izbacivača i devojku sa koncerta kako stoje nad telom mrtve devojke. Zbog toga što su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, bend biva zaključan u toj sobi sa akterima ubistva devojke, dok vlasnik kluba ne odluči o njihovoj sudbini.
Pisala sam ranije o Džeremiju Solnieru (Jeremy Saulnier) u superlativima, kada sam spominjala njegovu filmsku ličnu kartu Blue Ruin. Pošto su oba filma povezana (ja imam teoriju da su u suštini oba filma ista, ali ne na loš način) napraviću par paralela o njihovoj povezanosti. Osim režisera, zajednička im je podtema filma (oružje) i sam način raspleta radnje oba filma (neplanirana osveta). Pojedine scene u filmu su toliko glupo predstavljene da se zapitate šta vi to gledate, nekog amatera? Ko još slomljenu šaku koja se odvaja od ostataka ruke lepi selotejp trakom?! Postoji objašenjenje za to, kroz par takvih scena, režiser je hteo da približi mentalitet i razmišljanja današnje američke omladine u ruralnijim krajevima. Mislim da je uspeo u tome, bilo mi je odmah jasno da su takve scene u filmu sa razlogom, a nisu slučajna banalna greška.
Dok se u Blue Ruin režiser fokusirao samo na jedan lik, u ovom filmu imamo više likova od kojih je svaki podjednako bitan. Kapetanu Pikardu (Patrick Stewart) je, tokom snimanja njegovih scena, sam režiser stalno suflirao less, less u smislu da malo manje (toliko dobro) glumi. Mislim da je to ispalo sjajna stvar, jer stavlja sam film i njegovu radnju u žižu interesovanja, a ne nekog glumca ili glumicu da bude veći od samog filma. Takođe, to je još jedan od razloga što ovog režisera cenim sve više, ostaje veran svom nezavisnom filmskom pečatu i već se unapred radujem svim njegovim budućim projektima.
Film počinje sa toliko skromnosti, toliko malo svega prikazanog i predstavljenog, toliko obično, da bi svakim sledećim bitnijim kadrom davao sve više i više i postajao slojevitiji i pružao nove podteme. Žanr je u osnovi triler, neki noir triler sa elementima horora. Sama atmosfera filma je uznemirujuća i klaustrofobično napeta do krajnjih granica, na momente odvratna (scene ubistva, scene sa psima), ali ima i neki povremeni crnohumorni ton kojim odiše, doduše u retkim momentima, ali koji su upakovani u sam film baš kako treba.
Muzika je zaista odlična. Nisam fan panka, ali su pesme veoma metaforično izabrane i sjajno uklopljene u film. Nasilje koje nam režiser pruža je veoma efektno, kao i u filmu Blue Ruin. Kadrovi fatalnosti su izvedeni sa zadivljujućom preciznoću i oštrinom dok su oni drugi (koji nisu fatalni) zadržani malo više u kadru da postignu što uznemirujući efekat. Veoma je pohvalno što je sve to upakovano veoma verodostojno i realno, a bez korišćenja skupih specijalnih efekata bez kojih se danas ne može u filmskom svetu (ipak može – ovaj film je dokaz).
Iako je najzvučnije ime u filmu Patrik Stjuart, najbitniji za sam film i najkompletniji lik u filmu je Pet (Anton Yelchin). Ovaj mladi glumac je nedavno izgubio život u saobraćajnoj nesreći, a ostaće upamćen kao Čekov u Star Trek franšizi. Njegov Pet u filmu je zbunjen, na momente dezorijentisan i veoma povučen, tih, miran momak za nekoga ko svira u hardkor pank bendu – slab bi bila prava reč. Anton pruža veoma uverljiv performans, koji iz slabića eskalira u čvrstog momka.
U filmu takođe glumi i Solnierova muza Mejkon Bler (Macon Blair), glavni glumac iz Blue Ruin-a. On glumi jednog od neonacista čiji karakter ima zanimljiv i iznenađujući razvojni put, nije kliše. Mene je oduševila i jedna od mojih miljenica, mlada glumačka nada, predivna Imodžen Puts (Imogen Poots) koja glumi slabu Amber. Ona je pandan Jelcinovom liku, sve što se desilo se i nije moglo drugačije završiti – zaslužili su jedno drugo.
Veoma je moguće da velika većina vas neće podeliti moje oduševljenje ovim filmom jer, na kraju krajeva, nije ništa posebno ni nesvakidašnje, ali je izveden na jedan specifičan način, što se vidi kada se zagrebe ispod grube površine istog. Ako bude bilo i onih koji imaju isti/sličan/srodan utisak mom – znaću da sam na pravom putu i uskoro očekujte još sličnih preporuka da razbijemo monotoniju preskupih blokbastera, koji ne mogu pružiti ni pola koliko pruža jedan ovakav film.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]