U dušama ljudi plodovi gneva postaju puni i teški, postaju zreli za berbu.
Džon Stajnbek je 1939. godine izdao kapitalno delo Plodovi Gneva koje je, nakon početnih cenzurisanja i zabrana, vremenom postala obavezna lektira širom SAD-a. Autor je za ovaj roman dobio Pulicerovu nagradu, a isti je takođe bitno uticao na izbor dobitnika prilikom dodele Nobelove nagrade za književnost 1962. godine. The Grapes of Wrath (1940) je ekranizacija njegove čuvene knjige koju potpisuje Džon Ford (John Ford).
Radnja filma je smeštena u doba Velike depresije, koja je harala SAD-om tokom tridesetih godina prošlog veka, i bavi se porodicom Džoud. Oni su siromašni farmeri iz Oklahome, koji su se direktno našli pod uticajem industrijske revolucije u poloprivredi – na njivama su traktori zamenili ljude, a prezaduženi farmeri su ostali bez svojih imanja i morali su da se odsele. Oni su brojnim prospektima privučeni da putuju u Kaliforniju, zemlju koja obećava posao za sve. Na putu se susreću sa brojnim problemima, a što su bliže odredištu shvataju da im budućnost neće biti svetla kao što su očekivali…
Nemoguće je na prvi utisak ne osetiti barem delimično razočarenje, jer je zaista puno delova knjige izbačeno iz filma. Nisam tip koji poredi knjigu i filmove i svestan sam da je besmisleno sve nabiti u film, ali neki delovi što bitno utiču na jak utisak koji knjiga ostavi na gledaoca (čitaj: kontroverzni delovi), naročito u završnoj trećini, su izbačeni iz scenarija. Pretpostavljam da je to učinjeno zbog toga što je taj deo depresivniji od ostatka, ako tako nešto može da se kaže, i da se ipak gledalo da holivudska publika dobije delo koje neće rasplakati čitave bioskopske sale.
Međutim, ukoliko The Grapes of Wrath (1940) posmatrate nezavisno od romana, dobijate izvrsno delo zlatnog doba Holivuda. Autor se prilično potrudio i stvorio film sa likovima koji prosto teraju da gledalac iskaže divljenje, saosećanje i sažaljenje, kao i iskrenu želju da Džoudovi dožive uspeh u Kaliforniji. Najbitni element za konačni utisak je crno-bela kinematografija (svakako nije bilo drugog izbora u tim godinama), koja još više ističe depresiju, besparicu i prazninu koju porodica ima nakon napuštanja doma. Ekranizacija u boji ni približno ne bi mogla da se poredi sa utiskom koji ostavlja ovaj film.
Džoudovi se susreću sa brojnim teškoćama na ovom putu, ali nijedan problem sa npr. kamionom se ne može porediti sa načinima na koji se postupa prema njima. Zovu ih Okijima, što je širok termin za siromašne ljude iz srednje Amerike, teraju ih, posmatraju sa sumnjama. Zbog nedostatka doma čitavoj porodici je moral na niskom nivou, a zbog nedostatka pomoći i velike nemaštine Džoudovi će morati da se odreknu onoga što se teško odriče, a to je čast. Nailaze na ljude koji im govore da u Kaliforniji nije sve bajno i sjajno, a kako te priče postaju češće, tako će ova nesrećna porodica ostajati i bez nade. Gospođa Džoud daje sve od sebe da ih ostavi na okupu, jer ako ostanu bez porodice, ostaće bukvalno bez ičega.
Glumačka ekipa je na vrhuncu zadatka. Henri Fonda (Henry Fonda) je sjajan kao Tom Džoud, čovek koji je izašao iz zatvora i ne shvata ekonomske zakone koji vladaju, ali je spreman da se bori za ekonomsku pravdu. Džejn Darvel (Jane Darwell) je dobila Oskara za ulogu mame Džoud, stabilne žene koja je oslonac čitavoj porodici. Posebno zanimljiv je Džon Karadin (John Carradine), bivši sveštenik koji je napustio veru i propovedanje, ali koji je pun filozofskih shvatanja i gleda svet otvorenih očiju.
The Grapes of Wrath (1940) je nesvakidašnje iskustvo iz Zlatnog doba Holivuda, šokantno realističan prikaz patnji sa kojima su se susretale brojne porodice tokom Velike depresije i obavezno štivo za svakog ljubitelja socijalnih drama.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
