Mislio sam, iskren da budem, da je potrebno da se dovedem u posebno stanje da bih pogledao ovaj film. Imam taj problem sa još stotinak, možda i više drugih naslova – svi samo stoje i čeznu da budu pogledani, a ja čekam da me zakači nekakvo raspoloženje u kome će mi određeni film prijati. Nije me zakačilo, sâm sam se pogurao. I ne samo da nisam pogrešio, ne samo da se nisam mučio tokom gledanja, već sam zaključio kako je ovom filmu – reći ću odmah – veoma malo potrebno da bi bio savršen.
U suštini, iako je prilagođena današnjici i dosta modifikovana, mi ovde imamo jednu kvazi-šejnovsku priču: Volt Kovalski, udovac i veteran Korejskog rata, koga tumači neuništivi i dalje neobično vitalni Klint Istvud (Clint Eastwood), jedini je rođeni Amerikanac (iako Poljak poreklom) u kvartu koji masovno počinju nastanjivati doseljenici. Pun je predrasuda o pripadnicima drugih nacionalnosti i rasa, što se samo potpaljuje kada maloletnog Azijata po imenu Tao (Bee Vang), iz kuće do njegove, uhvati u pokušaju da ukrade njegov ljubljeni automobil (Fordov model iz naslova, načinjen 1972. godine). Iako im je poznanstvo počelo na ne baš divan način, malo pomalo, Volt i Tao i njegova emigrantska porodica razvijaju neku vrstu prijateljstva, koje on naoko odbija, iako shvata da sa tom grupom ljudi različitih od njega ima više zajedničkih tačaka no sa sopstvenim sinovima, koji samo žele da ga se reše.
Tao je prinuđen da, u odsustvu oca, bude glava porodice, iako tu ulogu nezvanično nosi njegova sestra Su, otvorena i inteligentna devojka. Dodatni problem predstavlja njegov dalji rođak koji konstantno pokušava da ga vrbuje za svoju bandu i koji je jedno od najružnijih i najiritantnijih bića koje sam ikada video, a kao takav je, naravno, savršen za ulogu koju igra.
Režiser nam donosi šarenu Ameriku, u kojoj su jasno iscrtane granice između ljudi različitih, ali i istih nacionalnih pripadnosti; u ovom filmu više no u bilo kom drugom dolazi do izražaja ta heterogenost demografije Sjedinjenih Američkih Država – Volt je Poljak, komšije vode poreklo iz Azije, sveštenik je… nisam siguran šta, ali postoji nekoliko opcija, Voltov frizer je Italijan, a policajci su ili crnci, ili Azijati. Scenario je pun pogrdnih naziva za nacionalne manjine – ne prođe pet minuta, a da se ne čuje gooks, spooks, charlies, micks ili beaners. Tako slobodno možemo reći da je ovo pravi američki film jer, napokon, SAD jesu vrhovno utočište doseljenika.
Nije mi jasno kako je čika Klint uspeo da, i sa četiri petine veka, zadrži onaj preteći izgled Harija Kalahana, ali – čovek je lud. Divim mu se, istinski. Takvo držanje, zeznuti glas, isti onaj pogled koji ga je proslavio, sve je još tu. Istvud je glavni nosilac filma. Ne znam kako je okupljen ostatak ekipe, da li je to gomila naturščika koji sa likovima koje tumače dele iskustva iz stvarnog života (jer tako deluje, barem meni), ali postoji veoma mali broj glumaca u ovom filmu koji deluju uverljivo. Ipak, gospodin Kalahan ih sve nadmašuje, svojom pojavom, svojim talentom, i, naravno, nepogrešivim okom režisera. Glumac koji igra Taoa je, po današnjim standardima, neobično loš, i to ne može, a da ne ubode oko. Pa ipak, i pored toga, mi saosećamo sa tim likom (do neke mere, doduše), tako da ne možemo smanjivati ocenu filmu zbog njegovog lošeg performansa. Da su pojedini likovi više doprineli konačnoj slici ovaj film bi, verovatno, dobio najvišu moguću ocenu.
Ovaj film me je držao od početka do kraja, nasmejao me nekoliko desetina puta (što je teško i filmovima koji se trude da budu smešni, mada i ovaj ponekad, iako veoma retko, promašuje šalu i puca u prazno) i ostavio je topao osećaj u stomaku. Neizmerno zabavno, lepo zaokruženo, gotovo savršeno iznenađenje od filma.
9/10
Autor: Darko Jovanov
