Don’t be confused, it’s just gonna make it worse for me.
Dan pisanja ovog teksta se poklapa sa 75. rođendanom velikog filmskog stvaraoca Martina Skorsezea. Spominjem tog gospodina jer me je gledanje filma Good Time podsetilo na njegove radove iz sedamdesetih godina kao što su Mean Streets ili Taxi Driver. Braća Safdi (Benny Safdie, Josh Safdie) su svoj film smestili u Njujork, bave se sitnim kriminalcima i mračan ton svoje priče povremeno prekidaju spontanim scenama crnog humora, kao i gorepomenuti režiser u svojim radovima sa početka karijere.
Radnja filma je prilično jednostavna. Na samom početku Koni (Robert Pattinson) prekida seansu svog brata Nika (Beni Safdi) sa psihijatrom i nakon toga odlaze da opljačkaju banku, koristeći samo olovku i papir. Beg se odvija po planu sve do incidenta u automobilu. Koni uspeva da pobegne policiji, dok Nik pada kroz staklena vrata i biva uhapšen – zbog toga Koni pokušava da plati kauciju, ali ostaje kratak 10.000 dolara. Nakon toga počinje duga noć ispunjena Konijevim pokušajima da sakupi novac i izbavi brata iz zatvora…
Centralni lik Koni je pravi momak sa ulice, brzo reaguje i uvek je spreman za neku akciju ili šemu. U suštini, priča se svodi na konstantne komplikacije sa kojima se suočava u svojoj nameri da sakupi novac. Kako priča odmiče, tako prepreke bivaju sve komplikovanije, a samim tim se povećava i Konijevo očajanje. On veštom sposobnošću manipuliše ljudima ili situacijama u svoju korist, ali ta korist nijednom ne predstavlja evidentni pomak u korist oslobađanja Nika. Koni u svojim poduhvatima čini svašta i nikako ne predstavlja moralnu gromadu, ali nekako uvek imamo dozu simpatije prema njemu.
Ta doza sopstvene simpatije prema karakteru kao što je Koni me je pomalo zbunila, kao da je čitav film svojevrsni test dokle naše odobravanje ili razumevanje njegovih poteza može da ide. Koni je bad guy i, pre ili kasnije, svaki gledalac će to shvatiti, ali ne verujem da će baš svako to i prihvatiti. Da nije u misiji spašavanja brata, skoro svaki Konijev potez bi naišao na osudu, dok je ovako njegovo šmekersko laganje, muljanje i nasilje donekle razumljivo i opravdano. Objektivno, Koni je antipatičan još od prve scene, ali nas priča lako ubeđuje da on ima dobre namere i da je, u suštini, dobrog srca.
Dobar deo simpatija prema Koniju ide i zbog zaista odličnog Roberta Patinsona u glavnoj ulozi. Beskompromisno šarmantan i pun sitnih laži koje gotovo konstantno ispaljuje, njegov lik lako smišlja uverljive priče kojima jednostavno igra na kartu emocija ili saosećanja drugih ljudi. Patinson nam izvrsno dočarava i prestupnika, ali i čoveka koji u sebi možda ima nešto vredno, iako svojim pogrešnim odlukama sebi kopa sve dublju rupu. Prag tolerancije za njegovo ponašanje je relativan pojam, ali kada razmislite o filmu nakon gledanja, biće vam čudno što vam je Koni uopšte bio simpatičan lik.
Bitna stavka filma Good Time je audio-vizuelni utisak koji ostavlja. Dobar deo radnje se odvija noću, što ostavlja mogućnost za igranje svetlima i kreiranje specifične neo-noir atmosfere. Autori su izabrali neonske nijanse, koje u kombinaciji sa energičnom muzikom podsećaju na Refnov stil u filmovima Drive ili The Neon Demon (posebno upečatljiva je scena u zabavnom parku strave). Što se tiče režije, braća Safdi koriste ručnu kameru i dosta close-up snimaka, što će nekima biti prilično iritantno.
Good Time je nekonvencionalna, stilizovana i napet neo-noir drama sa mračnom pričom, zanimljivim vizuelnim utiskom i Robertom Patinsonom kakvog do sada nismo videli.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
