M. Night Shyamalan je filmaš koji je svojim prvim filmovima The Sixth Sense, Unbreakable i Signs doživeo instant slavu, ali je nakon toga njegova karijera krenula silaznom putanjom, čineći ga skoro, pa autorom B radova. Njegov prethodni film Split je privukao dosta pažnje, pre svega zbog izvrsnog Džejmsa MekAvoja (James McAvoy), koji sa briljantnom ekscentričnošću tumači glavne uloge.
Ovaj film je donekle podsetio kakav je autor Šajamalan bio, a ispostaviće se da je Split drugi po redu projekat u trilogiji Glass, koja još čini i film Unbreakable iz 2000. godine. Nedavno je stigao i treći film, nazvan po samoj trilogiji, koji zaokružuje priču i sudbine naših anti-junaka.
Radnja filma počinje sa Dejvidom Danom (Bruce Willis), koji aktivno traga za nadljudskom ličnošću Kevina Vendela Kramba (James McAvoy), koji je oteo četiri devojke. Njihov sukob će dovesti do hapšenja obojice, koji dospevaju u psihijatrijsku bolnicu, pod nadzor doktorke Eli Stejpl (Sarah Paulson). Ispostaviće se da se tamo nalazi i Ilajdža Prajs (Samuel L. Jackson), sa kojim se Dejvid sukobio u prvom filmu. Doktorka Stejpl pokušava da dokaže da trio zapravo nema nadljudske sposobnosti, ali ćemo uskoro shvatiti da Ilajdža ima svoje planove…
U periodu kada je snimao prvi film, Šajamalan je svojim producentima donosio veliku zaradu, jer je bio sposoban režiser, ali i scenarista sa sjajnim idejama, koje je lako razrađivao i sprovodio u kvalitetnu priču sa plot tvistom. Danas, Šajamalan nije više toliko cenjen, ne zbog toga što je zaboravio da režira, već što su mu ideje tanke, a samim tim i njihova razrada i čitava priča.
Nakon Unbreakable, koji se bavio superherojima pre nego što su filmovi sa njima doživeli mega-ekspanziju (i koji nema klišee karakteristične za žanr), je stigao Split koji verovatno niko ne bi ni primetio da Džejms MekAvoj nije toliko kvalitetan glumac. Glass je autorov pokušaj stvaranja i zaključivanja retroaktivne trilogije, koji nije totalni promašaj, jer je ispunio moja niska očekivanja i kao poseban film i kao deo trilogije – ništa više od toga.
Uvod u priču je odličan, jer pratimo Dejvidovu borbu protiv kriminala devetnaest godina nakon saznanja da ima nadprirodne moći. U Filadelfiji je aktivan serijski ubica, a svi koji su gledali Split znaju da je reč o Zveri, jednom od Kevinovih identiteta, koji pati od poremećaja ličnosti. Dejvidov i Kevinov sukob prekida policija, oni stižu u psihijatrijsku ustanovu, tu srećemo Ilajdžu i od tada priča ide nizbrdo.
Neću zalaziti u smislenost ideje da su njih trojica u zabludi i da se njihove supermoći mogu objasniti prostim činjenicama, jer se taj segment sveo na razgovore između likova, a samim tim se ubila sva potencijalna napetost. Kevin i njegove višestruke ličnosti dobijaju puno prostora, Ilajdža je neka vrsta sive eminencije, dok je Dejvid na čekanju da uradi nešto. Znajući Šajamalanov stil, ostalo nam je da čekamo neizbežno i veliki preokret svega onoga što je dovelo do završnice.
Ta završnica nam daje više tvistova, svaki od njih je relativno interesantan, a svi zajedno čine da je ukupno priča, kao i sami likovi, praktično nebitni u svom filmu. Glass je odrađen ziceraški i ne postoji ništa što predstavlja izrazito svetlu tačku. Čak je nekako i vrhunski performans Džejmsa Mekavoja utonuo u sveopšte sivilo, jer više nema ni faktora iznenađenja koji je imao u filmu Split, a najbolji segmenti njegove glume su ili tokom besmislenih dijaloga ili u momentima melodrame pred sam kraj.
Glass je završni deo retroaktivne trilogije, koji je autorovu najinovativniji ideju u karijeri pretvorio u predvidljivu, monotonu priču koja je razočarenje i kao zaseban film i kao finale franšize.
moja konačna ocena: 5/10
