Kupite moje cvrčke, kupite moje cvrčke tiho, ali dovoljno jasno razaznaje se umili glasić mlade devojke čija ugodna pojava krasi male bukirane uličice, gde na prvu primećujemo da je svak’ zauzet svojim brigama. Nekako me ova devojka na prvu podsetila na jednu isto tako umilu pojavu od koje sam pre određenog vremena kupio slatko upakovani snop lavande za orman, a od te osobe zauzvrat dobih još i veći poklon, onaj iskren iskonski osmeh, koji me je držao čitav dan.
Ova lična priča i početak filma nikada ne bi stasale u jednu misao da nije bilo Kenjija Mizogučija (Kenji Mizoguchi), perfekcioniste mizanscene, poetike u kadru, gde je sve u nekoj ravnoteži između čoveka, prirode, doba u kome se radnja dešava, pa i kamera koja sve to beleži je sama utopljena unutar tog njegovog sveta. Slavljenje ženske snage, njezinog požrtvovanja, patnje, života u patrijarhalnoj zajednici, teme ljubavi i motiva smrti, ekspresivnost vizuelnog doživljaja, koji je uvek išao uz tradicionalnu muziku sa nametnutm vrednostima ponašanja sa kojim su se junakinje Mizogučijevih slikovitih poema diskretno suprostavljale, bile su njegove stalne preokupacije.
Kurosava ga je mnogo cenio i držao za umetnika koji je posedovao retku posebnost da jasno i realno sagledava prošlost i prikaže sadašnjost. Ta preokupacija ženskim motivima svrstala ga je u feminističke režisere, dok je podloga za to svakako bilo njegovo teško detinjstvo. Rođen u siromašnoj familiji, od oca alkoholičara (i sam je imao problema sa alkoholom), bio je svedok mnogih poniženja prema bliskim ženskim osobama. Jedna rana iz toga perioda nikada nije zacelila. Užasan život bez osnovnih životnih potreba donosio je radikalne odluke, pa se familija odlučila da njegovu stariju sestru prodaju kao gejšu. U svoja 94 filma Mizoguči je neumorno stvarao pisma oprosta i ohrabrenja svim onim ženama koje su patile i koje još uvek pate zbog toga što su samo rođene kao žene.
Kako je studiozno radio filmove, do detalja je proučavao ambijente u kojima je želeo postaviti radnju. Tako je krajem 40-ih godina posetio odeljenje za protitutke, emotivno se slomivši pred njihovim svedočanstvima izjavivši Zbog toga što ste ovde to je krivica muškaraca. To je i moja krivica. Ovaj film, iako nigde nije navedeno, mogla bi biti posveta sestri i zaista melanholija vrišti iz svakog kadra. Niko pre, a verovatno i posle Mizogučija nije tako suptilno kritikovao društvo, želeo reformisati tradiciju, a pri tome nije vređao osećaje svoga naroda dok je istovremeno tako meditativno prezentovao bolne sudbine svojih heroina.
Gion je jedan od distrikta Kjota poznat po svojim čajdžinicama u kojima obitavaju gejše. Mlada Eiko posećuje cenjenu gejšu Mijoharu, koja je u tom trenutku odbijala jednu mušteriju zbog pijanstva i najamničkih dugova prema njenom nadređenom. Eiko je kći njene starije sestre, preminule gejše sa kojoj je bila mnogo bliska. Mlada devojka želi pobeći od zlog ujaka koji je zbog majčinog utega prošlosti seksualno uznemirava i potčinjavava. Mijahara je spremna da je uzme pod svoje okrilje, jer Eiko jedini izlaz iz svoje bede i opasnosti vidi u tome da i ona postane gejša.
Mijahara pokušava da dobije pristanak od njenog oca, ali otac siromašan, narušenog zdravlja, ne želi da ima veze sa Eiko, pa se obraća svojoj madam Jošikimi da joj pomogne. Jošikimi joj posuđuje novac koji će služiti za njenu obuku i skupocenu odeću sa kojom će je predstavljati potencijalnim mušterijama. Svaka usluga će pre ili kasnije doći na naplatu, a svako odbijanje zadatka i sukobljavanje sa svojom nadređenom verovatno bi značio poslovno samoubistvo i obeleženost da kraja života.
U filmu značajne pokretačke uloge što se tiče usmeravanja radnje imaju dva muška lika Kusuda i Kanzaki. Kusuda je centralna figura spletkarenja, poslovni čovek koji gejše koristi i za lična zadovoljstva i za poslovne dogovore. Kusuda i madam su u jednu ruku poslovni partneri, a Kanzaki je cenjeni ulagač u njegove poslove. Nakon godinu dana striktne obuke za gejšu, gde se uči o pravilima ponašanja, pevanju, plesu, sviranju, načinu kako skrenuti pažnju na sebe, Eiko dobija početnu titulu maiku, umetničko ime Mijaei i spremna je da se predstavi širem auditorijumu.
Večina gejša ima svoje štićenike u vidu jakih poslovnih ljudi čije su ljubavnice i samim tim imaju laganiji život, ali ne i slobodu. Mijahara nema štičenika i njen stav je da nikada nikome potpuno ne pripada ako to emotivno ne želi. Kanzaki želi njenu naklonost, pa lukavi Kusuda vešto plete paukovu mrežu oko Mijahare, jer njegov cilj su svakako puni džepovi i sretan glavni finansijer.
Mizoguči je majstor dugih kadrova okom slikara i dušom pesnika, koji su ispunjeni Gagoku muzikom koju krasi spor tempo bogastva tradicionalnih japanskih zvukova često ukrašenih sa skromnom plesnom koreografijom. U ovom filmu često su ti dugi kadrovi ulice Giona. Naše glave heroine dolaze i odlaze po tim ulicama, a kamera ih često prati do samoga kraja, kad ih noć pojede ili kada skrenu na drugu stranu. Tu je Mizoguči verovatno potencirao tamnu stranu toga zanimanja, kada radi većih i plemenitih ciljeva ponekad posećujemo tu stranu, koketiramo sa njom, predajemo joj se, da bi na ispravnom putu zadržali osobu koja to životno iskustvo tek prikuplja. Svet zna biti okrutno mesto i treba mu nekada pokazati zube i ne pokleknuti izazovima, kao kada majka malog ptića uči leteti i onda ga postepeno uvlači u taj svet odraslog, ozbiljnog, mnogo puta lepog, ali i okrutnog zavičaja.
Hirurški precizno zaokružena, generacijski suočena i karakterno različita dva glavna lika Eiko (mlada i drska devojka nagle naravi) i Mijahara (elegantna, pronicljiva, zaštitnički postavljena, pravdoljubiva žena, koja vešto čuva svoju nezavisnost) predstavljaju koncentrat ogromne snage koja izvire iz toga zajedništva, iskrene ljubavi i poštovanja, jer kad je loše, lepo je imati druga/prijatelja za utehu, sa kojim tu teškoću podeliš i tako je lakše prebrodiš. Tako Mijahara svojoj nesuđenoj kćeri govori pripremajući je za realnost: Upoznat ćeš ljude različitih staleža. Neki će biti bogati, neki siromašni, neki jednostavno gubitinici. U prevodu potrudi se da ti tlo ne izmakne ispod nogu, a i ako padneš, tu sam ja da te zaštitim.
Gion Bayashi traje nešto manje od devedeset minuta – magično saosećajna priča o nesalomljivosti, požrtvovanosti, spašavanju ženskog duha, koji se tokom čitavog trajanja filma bori za svoj opstanak.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
https://www.youtube.com/watch?v=YxgkSNkEMhU
