-What exactly do you call your style of music?
-I call it James Brown music because it’s so far ahead of its time.
Svako ko me malo duže prati zna koliko volim biografske filmove koji se bave muzičarima, naročito onima čiju muziku i sam slušam. Kao što sam napisao u uvodu teksta o filmu Ray, tada opraštam mediokritetske scenarije i sve ono što mi inače zasmeta, jer to toliko i ne primetim pored sjajne muzike i harizmatičnih glumaca u glavnoj ulozi.
Tipičan primer je film Get on Up koji se bavi Džejmsom Braunom, kumom soula, čovekom koji je jedan od najpopularnijih, najcenjenjih i najuticajnijih muzičara u istoriji. Režiju potpisuje Tate Taylor, koji je pre njega imao odličan The Help, a jedan od producenata je i Mik Džeger. U ovom filmu pratimo životnu pruču Džejmsa Brauna (Chadwick Boseman), koji je odrastao u velikom siromaštvu. Detinjstvo mu je bilo veoma burno i muzika je bila jedini način da iskaže svoju strast. Sticajem okolnosti, u zatvoru se susreće sa Bobijem Birdom (Nelsan Ellis), koji mu je pomogao da izađe na slobodu i krene da se bavi muzikom. Ubrzo, Braun privlači pažnju svojim vatrenim nastupima, dobija status neumornog izvođača i postaje sve smeliji u kreativnom smislu.
Iako je bio suočen sa rasizmom, konvencionalnim razmišljanjima i utabanim principima rada u šou biznisu, Džejms Braun je stvorio nove načine rada i na sceni, ali i iza nje. Postao je superstar sa privatnim avionom, oličenje samopouzdanja koje o sebi govori u trećem licu. Međutim, kako je vreme prolazilo, njegova strast, egocentričnost i apetiti su doveli do toga otera sve od sebe i da povlači autodestruktivne postupke koje uključuju poroke. Pored nemerljivog uticaja na popularnu kulturu, Džejms Braun je aktivno učestvovao u borbi za prava afro-amerikanaca, naročito nakon ubistva Martina Lutera Kinga.
Ova životna priča nije ispričana linearno, jer se scenario kreće napred-nazad, sa svakim periodom nazvanim po nadimku koji je Džejms imao (ili je sam sebi dao). Čim je dobio priliku da se oslobodi bede, Džejms neumorno nastupa na koncertima, snima nove pesme, posvećuje se promocijama i ima bezbroj dodatnih poslova. On zna da je najbolji u onome što radi, a scenaristi nam nude tvrdnju da je njegov beskrajni ego proizvod brojnih odbacivanja u detninjstvu. Upravo zbog toga nelinearni scenario nosi emocionalnu jačinu, jer njegovi postupci u sadašnjosti imaju podlogu u detinjstvu.
Ubrzo shvatamo zašto je imao status čoveka sa kojim je najteže sarađivati u šou boznisu. Njegov ego donosi štetu ne samo njemu, već i onima koji su u njegovoj blizini, kao da je sve vreme imao glasove u glavi koji mu govore da je manje vredan. Osetljiv na svaki vid kritike, učiniće sve da ih uopšte ne bude – zbog toga se posvećuje iscrpljujućim scenskim nastupima, a kad nije na koncertima, planira neki novi poslovni poduhvat i filozofira o svojoj sudbini i svom nasleđu.
Džejms maltretira članove svog benda, uključujući i jedinog prijatelja Bobija, koji mu je pružio šansu. Koliko god im bilo neprijatno, ćute jer plata stiže i što su deo spektakla zvanog Džejms Braun. Vidimo i da su mu odnosi sa ženama daleko od idealnog, a postoji jedna od scena u kojoj probija četvrti zid nakon što je udario svoju suprugu – shvatamo da oseća krivicu jer smo to videli, da je bespomoćan da pomogne sam sebi i da ga je sramota zbog onoga što je učinio. Autor ne simpatiše ove njegove postupke, već sugeriše težak život kad se svetla pozornice ugase, naročito kako postaje sve stariji.
Nastup Čedvika Bousmena je verovatno glavni razlog zbog koga vam se može dopasti ovaj film. On tumači Džejmsa i kada je bio uhapšen sa 16 godina, ali i kada korača u bekstejdžu sa 60 godina. Jeste da je šminka bitan faktor, ali je njegov performans mnogo dublji od slojeva maske na njegovom licu. Nije išao toliko daleko da zameni Džejmsov glas i povremeno sinhronizacija muzika i usana nije baš savršena, ali je zato vrlo kvalitetno demonstirao njegovo plesačko umeće. Između ostalog, prosto sam osetio koliko je Džejms Braun bio harizmatičan, ambiciozan i spreman na sve i ne znam iz kog razloga su ga obišle bitnije filmske nagrade. Plejada odličnih karakternih glumaca i glumica u sporednim ulogama mu pruža i više nego dostojnu podršku, ali je on prilično dominantan.
O muzici nema šta da se kaže jer je ima puno i fantastična je. Režiser zna da njegova kamera mora odgovarati energiji muzike, pa zato ritmički uređuje montažu, koristi duge kadrove, zumira lica, dozvoljava muzici da ispriča svoju priču. Brojni hitovi će vas prosto terati da tapkate prstima ili stopalima, a sve je uklopljeno i sa vizuelne strane. Scenografija, kostimi, plesne koreografije, teško je naći neku zamerku. Dopalo mi se što je režiser koristio i malo surrealnih detalja, kako bi dočarao nestabilnu psihu svog protagoniste.
Moje zamerke idu tome što je životna priča Džejmsa Brauna previše teška da bi bila PG-13. Zbog toga nema akcenta na zloupotrebi droge, nema udubljivanja u supružničko zlostavljanje ili detalja odrastanja u rasno segregiranom Jugu. Zbog toga nekoliko emocionalnih scena ne stvaraju i emocionalnu povezanost – loše stvari se dešavaju, ali ne marimo previše za njih ili pratimo sukob likova u kome nemamo emocionalni ulog. Taj nedostatak povezanosti uslovavljava da nivo uživanja u filmu relativno opadne nakon sat vremena, osim ako niste odlučili sami sa sobom da vam se film dopadne.
Get on Up je energičan i veoma dopadljiv biopik o Džejmsu Braunu koji uspešno hvata strast i energiju kuma soula, ali kome zameram dozu sterilnosti prema svom ekscentričnom subjektu, koga Čedvik Bousmen predstavlja sa gotovo opipljivom harizmom.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
