Dosta filmova snimljeno je o pojedinim američkim predsednicima koji su zahvaljujući političkim kompromisima, diplomatskim veštinama i manipulativnim sposobnostima uspeli da ostave dubok istorijski trag i daju ogroman doprinos u afirmaciji mlade američke nacije. Jedan od nakontroverznijih predsednika svakako je bio Ričard Nikson. Filmski radnici iz Universal Pictures rešili su da urade svoju verziju, prethodna svima poznata je ona iz 1995. koju je snimio Oliver Stoun, a postoji i još jedna iz 1999. godine koja se pojavila pod naslovom Dick, od Endrjua Fleminga. U ovoj verziji radnja se odvija u periodu kada je Dik već napustio Belu kuću, nakon skandala koji je izavala afera Watergate.
Poverenje da režira dobio je iskusni filmski vuk, Ron Hauard (A Beautiful Mind, 2001.), u žestokoj konkurenciji nekolicine priznatih režiserskih veličina među kojima su Martin Skorsese, Sem Mendes, Majk Nikols, čak se pominjao i Džordž Kluni. Scenario je napisao Piter Morgan (The Last King of Scotland, 2006.), polazeći od priče koju je već napravio za istoimenu, veoma gledanu pozorišnu predstavu. Vremenski razmeštena u leto 1977. godine, priča se bavi opsežnim pripremama koje su prethodile čuvenom intervjuu, a kasnije i prenosom intervjua na koji je Nikson (Frank Langella) pristao za pozamašnu svotu novca u vidu naknade, od nekih 600.000 dolara (što se podrazumeva, jer je tamo sve šoubiznis). S druge strane stola našao se Dejvid Frost (Michael Sheen), proklamovani plejboj s britanske televizije.
Obe strane imale su jake motive da se pojave u javnosti, uverene da će time podići sopstveni rejting i naravno spasiti svoje profesionalne karijere. Ono što nije bilo za kamere, jeste namera da pokušaju da vaskrsnu svoje posrnule duše, duboko uvereni da čine ispravnu stvar. Ono o čemu nisu previše razmišljali jeste činjenica da iz svojevrsnog TV dvoboja, kao pobednik može izaći samo jedan od njih. Većim delom radnja je locirana u hotelskoj sobi Hilton Hotela na Beverli Hilsu, preuređenog u TV studio radi prenosa intervjua koji je trajao četiri dana, tačnije večeri (normalno u tzv. prajm-tajm terminu).
Da je Nikson bio figura koja veoma intrigira američku političku scenu pouzdan dokaz jeste činjenica da je privukao najveći broj gledalaca informativnog-političkog programa u dotadašnjoj istoriji američke televizije (više od 45 miliona prema nekim izvorima). Majstor režije uspeva da nas natera da bezmalo puna dva sata netremice pratimo verbalni boks meč dvojice ljudi, u kome su jedina dozvoljena sredstva, ideje i reči, kao argumenti na osnovu kojih javno mnjenje treba da donese svoj sud o tome ko govori istinu, a ko pokušava da istu zaobiđe.
Sudar dva različita pristupa u razotkrivanju stvarnih događaja vezanih za aferu, gde svako energično brani svoje stavove. Dajući dvosmislene odgovore, svojstvene političarima, Nikson gaji potajnu nadu da bi možda ponovo mogao da osvoji srca mnogih razočaranih Amerikanaca. Na suporotnoj strani, Frost kao voditelj već dobro upoznat s materijom, spreman je da pronađe slabu tačku i navede sagovornika da otvoreno kaže šta se zapravo skriva iza famozne afere.
Sa budžetom od 35.000.000 dolara filmska ekipa je mogla da snima na par lokacija po Kaliforniji, uključujući i luksuzni hotel, da postavi setove i izabere adekvatne kostime (modni dizajneri su korektno odradili svoj posao), kako bi postigla željenu autentičnost prohujalih 70-ih godina prošlog veka. Pored odličnog kastinga, kada je reč o nosiocima glavnih rola, svaku pohvalu zaslužuje izbor i bitnih sporednih uloga. Na strani Niksona se izdvaja šef osoblja, pukovnik Džek Brenan (Kevin Bacon), zadužen da napravi strategiju po kojoj će se odvijati intervju. Na strani Frosta treba istaći dvojicu briljantnih konsultanata, zaduženih da dobro pripreme voditelja za istorijsko sučeljavanje: iskusnog reportera Boba Zelnika (Oliver Platt) i pisca i Niksonovog poznatog kritičara – univerzitetskog profesora Džejmsa Restona (Sam Rockwell).
Bez obzira što film nije razbio bioskopske blagajne po SAD (a i šire), tako nešto je možda i bilo za očekivati. Zašto? Zato što je ova izuzetna drama, namenjena užem auditorijumu, intelektualnom establišmentu, publici spremnoj da pažljivo sluša i povezuje neke činjenice. To konkretno znači bez psovki, pucačine, silikona, nasilja (kada je mozak prosečnog gledaoca obično okrenut na turn-off). Da naglasim jednu triviju: 2013. godine napustio nas je Dejvid Frost, radeći do sudnjeg dana, posao koji je obožavao, sa istim žarom i intenzitetom kao kada je bio novinar početnik.
Uvek se mogu pronaći neke sitne zamerke, vezane za pojedine detalje iz filma, ali ovde gotovo da ih i nema. Uostalom posle projekcije 2008. godine, sam Frost ga je ocenio kao briljantno ostvarenje, zadovoljan kako su filmski radnici, događaj koji mu je definitivno promenio život, preneli na veliko platno. Ne vidim nijedan valjani razlog da se ne saglasim s njim i naravno da se moja preporuka podrazumeva.
10/10
Autor: Boban Marković
