Frank (2014)

Vaša ocena filma:
[Total: 15   Average: 3.3/5]

Pogledati iole originalan, a dobar film je u današnje vreme postalo skoro, pa nemoguća misija – kažem skoro, jer se, sa vremena na vreme, ipak pojavi poneki dragulj. Kako se bliži kraj godine tako se i sabiraju utisci o najboljim filmskim ostvarenjima ove godine. Ova crnohumorna drama, ovaj englesko-irski biser od filma, kako bi ga nazvala moja draga prijateljica, itekako spada u ta najbolja ostvarenja bez ikakve sumnje.

Džon (Domhnall Gleeson) je neobični mladić crvene boje kose koji želi biti muzičar – svira klavijature i bezuspešno pokušava pisati pesme dok zapravo živi život prosečnog, običnog čoveka koji ima posao od osam do četiri, a da bi se bavio ozbiljnije muzikom fali mu kreativnosti i inspiracije koje, nažalost, nema dovoljno. Jednog dana, prilikom odlaska sa posla, nailazi na prizor čoveka koji pokušava da se samoutopi u moru. Saznaje da se radi o klavijaturisti jednoga benda koji nastupa baš to veče u njegovom gradu. Sticajem okolnosti, menadžer benda Don (Scoot McNairy) poziva Džona da im se pridruži na nastupu. Međutim, u pitanju nije običan bend. Sastavljen je od veoma ekscentričnih i posebnih likova od kojih se najviše ističe pevač benda Frenk (Michael Fassbender), lik sa povećom maskom na glavi koju nikad ne skida. Šokirani Džon se ipak oduševi bendom i, nakon par dana i neočekivanog poziva, odlazi sa njima u osamljenu kolibu u Irskoj gde će sa njima stvarati muziku i raditi na njihovom albumu. Naravno, to neće teći onako kako je planirao.

Ovaj film, iako će mnogi pomisliti, nije nikakac biopik o Krisu Sajviju već je samo poslužio kao inspiracija za glavni lik u filmu iako je režiser u početku imao takvu ideju. Projekat je delo ne tako poznatog irskog režisera i scenariste Lenija Abrahamsona koji je, osim dva filma Adam & Paul i Garage, uglavnom radio kratke filmove za koje je dobio par prestižnih britanskih nagrada, i brojne reklame za televiziju, ali nakon Frank-a sam sigurna da će se baviti dugometražnim filmom. Njegovi prethodni dugometražni radovi su crnohumorne drame i možemo reći da je to hajlajt motiv i tema koje se drži u njegovim filmovima.

Frank 2

Prvi deo filma je dosta crnohumoran na simpatičan, zabavan i neobičan način, dok se u drugom delu zaokreće u ozbiljnu psihološku dramu sa snažnim emocijama. Upravo u tom segmentu većina traži dlaku u jajetu, taj prelaz pojedincima ne odgovara i to navode kao najveću manu filmu. Ne mogu i neću da se složim sa njima jer je baš taj segment najbolji deo filma. Neočekivan je i nije kliše, svi očekuju neku kulminaciju humora iz prvog dela filma, a to se ne ipak dešava u drugom delu. Konstantno, od početka, ima intrigantnu dozu misterije jer stalno isčekujemo da vidimo šta nas čeka ispod maske glavnog junaka.

Film sadrži dosta upečatljivih scena, od kojih bih posebno istakla scenu u đakuziju (lično najzabavnija u filmu), izvođenje Frenkove najbolje pesme i sam kraj koji se, uprkos nadolazećoj patetici u najavi, ipak uzdiže iznad toga i donosi nam jaku, katarzičnu emociju koja nikako nije patetika. Muzika u filmu je skoro, pa najbitniji deo projekta koji, na neki način, jeste neki omaž indi-bendovima koji, ponekad, uprkos kvalitetu i ostalim bitnim stvarima ne dobijaju ni približno dovoljno pažnje koliko zaslužuju. Sve pesme u filmu su originalne i napravljene isključivo za film, osim pesme It Must Be Love od Madness-a i sve kompozicije su izveli glumci sami tokom čina snimanja što je, morate priznati, za svaku pohvalu.

Frank 3

Sjajan izbor glumaca sve do jednog, ali Majkl Fasbender kao Frenk je pogodak par ekscelans iz više razloga. Prvo, pokazao je i dokazao da je multitalentovan, mislim da niko nije ni pomislio nikad da tako dobro peva. Drugo, ova uloga i sam budžet filma je veoma netipičan izbor za glumca sa holivudske A liste, a to samo donosi još jedan plus i skidanje kape gospodinu Fasbenderu. Treće, glumiti skoro celi film sa glavom lutke, a pokazati mnogo više nego neki drugi glumci sa nekim izraženim ekspresijama lica je do ovog filma bila nemoguća mislija. Fasbender nas je uverio da je sve moguće, doduše u njegovom slučaju, mišljenja sam da se neko drugi ne bi ni približio harizmi ekscentričnog Frenka kao on. Sve pohvale!

Mladi i sve zastupljenjiji Domnel Glison, inače sin mnogo poznatijeg, prekaljenog glumca Brendona, je takođe bio sjajan i uklopio se u lik Džona kao da je samo čekao njega – kako psihički, tako se i fizički stopio sa likom jer je drugačiji od ostalih, njegova upečatljiva crvena kosa ga izdvaja. Talentovanoj Megi Gilenhal (Maggie Gyllenhaal) je ova uloga samo stepenica više u uspešnoj karijeri jer je konačno dobila priliku da glumi jednu otkačenu lujku sa nekontrolisanim izlivima ludila. Moram spomenuti i glumački dvojac – simpatičnog mladog francuskog glumca Fransou Sivila i Karlu Azar, koja je inače članica alternativnog rok benda Autolux, a radila je i sa Pi Džej Harvi i Džekom Vajtom.

Film ima jednu od najbitnijih stavki kojima težim kod gledanja filmova, a to je poveća doza originalnosti, kako ideje tako i same realizacije. Na takvo nešto je jako teško naleteti u ovoj teškoj komercijali, a time ovaj film samo dobija na težini i vrednosti. Ako vam nisu važni spomenuti elementi, film verovatno nećete doživeti na ovako pozitivan način kao ja. Međutim, i da samo pogledate film na ovu moju preporuku će meni dovoljno jer ćete dobiti neobično filmsko iskustvo na koje, sigurna sam, niste navikli.

10/10

Frank 4