I’m the one fighting, okay? Not you, not you, and not you.
Opšte je poznato da žanr biografske drame, a posebno sportske, od mene skoro, pa uvek dobije tonu hvalospeva na ovom sajtu jer mi je to omiljeno filmsko štivo koje vam svaki put sa uživanjem preporučim da pogledate. Međutim, ovaj osvrt će se ipak malo razlikovati od ostalih srodnih jer se moram osvrnuti na sjajan film, ali sjajan film režisera kog uopšte ne cenim. Iako je ovo američki film, daleko je od tipičnih nabudženih propagandnih filmova ove vrste koji uglavnom veličaju SAD i američki san. The Fighter zapravo jako realno oslikava pravo stanje i odnose većine američkih porodica srednjeg staleža, što je mnogo bliže običnom građanstvu/gledaocima kojima se ovi filmovi zapravo i obraćaju.
Radnja se dešava u Lovelu, predgrađu Masačusetsa, 1993. godine. Priča počinje fokusiranjem kamera na dva brata boksera – Mikija Vorda (Mark Wahlberg) i Dikija Eklunda (Christian Bale) kada televizijska kuća HBO počinje da snima dokumentarac o Dikiju. On je nekadašnji heroj i miljenik grada i porodice, bivši bokser, propali talenat koji je u jednom meču dobio Šuger Reja i problematični krek zavisnik. On zajedno sa njihovom majkom Alis (Melissa Leo), koja je ujedno i Mikijev menadžer, trenira Mikija, organizujući mu manje-više uspešne boks mečeve lake kategorije. Posle veoma teškog i neravnopravnog meča u kom Miki doživljava težak poraz, kako psihički, tako i fizički, dešava se prelomni momenat u njegovom životu. U devojci Šarlin (Amy Adams) nalazi novu inspiraciju i pravu podršku koja mu daje snage da uradi nešto neočekivano. Odlučuje da trenira samostalno od porodice i karijeru i svoj život preuzima u svoje ruke.
Slažem se da je donekle paradoksalno pisati hvalospeve delu režisera koga preterano ne cenim. Ok, ne cenim ga uopšte. Sebe i hvalospeve koji će uslediti uprkos faktu ko je režiser opravdavam time da je ovaj film nastao 2010. godine, pre nego što je gospodin Dejvid O. Rasel (David O. Russell) postao prekomercijalno iritantan, da se tako izrazim. On je tvorac meni ne tako dragih filmova Silver Linings Playbook i American Hustle koji je, po meni, jedan od najvećih promašaja te godine. Poslije ova dva spomenuta filma postao je nezasluženo precenjen jer čovek ne može (ne zna) povezati sopstveni film u celinu.
Preterano (isključivo) se oslanja na glumce koji nose svaki njegov film, a nekada ga, kao što je slučaj sa ovim, iznesu iznad njegove trapavosti da ona i ne dođe do izražaja. Ipak, veliki plus ovom filmu je njegov tadašnji rad sa kamerom i stil filma koji je poludokumentarno urađen (iako to zapravo nije), ali jako uverljivo odaje taj utisak. Projekat jeste baziran na istinitim događajima, ali nije po knjizi o životu Mikija Vorda, kako se često tvrdi. Ovo je biopik koji su napisali scenaristi Skot Silver i Pol Tamasi koji su zaista odradili jedan dobar posao.
Ipak, najbolji posao su, kao i obično u ovom žanru, odradili glumci. Dešava se, iako ne baš tako često, da sporedni glumac ukrade ceo film (u ovom slučaju i Oskar) za sebe od centralne figure. Kristijan Bejl kao Diki jednostavno dominira i poseduje sve nas svakom svojom pojavom na ekranu, bilo da boksuje, trči, priča, gubi kontrolu, uživa opijate. Da glumi drvo u nekom filmu imam osećaj da bi i to fantastično odradio. Iako je definitivno zasenio Marka Valberga, posebno u prvom delu filma, u drugom vidimo par dobih Valbergovih momenata koji nam samo pokazuju da se radi o jednom ozbiljnom glumcu koji sazreva savkim novim projektom.
Takođe moram pohvaliti i Ejmi Adams. Ona je jako moćan lik, iako njena pojava to na prvu ne odaje, ali ona i Melisa Leo, koja glumi majku, su iznele jake ženske uloge koje jako dobro pariraju muškim u ovom filmu.
The Fighter jeste klasično ispričana priča o uspehu sa dna do zvezda, koja sadrži i dosta kliše elemenata koji povremeno bodu oči, sve moguće i nemoguće šablone koje smo već videli u nekim najpoznatijim filmovima o boksu, ali ono najbitnije što ovaj film razlikuje od većine projekata koji se bave tematikom boksa jeste to što je ovde boks ipak samo sporedna stvar. Glavni akcenat je dat na odnosima unutar ove porodice koja se čini neverovatno haotičnom na prvi pogled, ali porodicom koja ipak opstaje i ostaje zajedno uprkos svemu.
Ova priča jeste ovoliko inspirativna jer su u njoj glavni likovi nalik ljudima koje non-stop srećemo, ljudi koji žive do nas, a možda i sami sebe prepoznamo u nekim situacijama koje nam nikako nisu strane.
9/10
