„Dogme 95“ je udruženje filmskih radnika koje su osnovali danski režiseri Lars von Trir (Lars von Trier) i Tomas Vinterberg (Thomas Vinterberg). Filmski stvaraoci koji su pravili filmove prema svojevrsnom manifestu koji su napisali njih dvojica su koristili tradicionalne vrednosti scenarija i glume, bez korišćenja dodatnih tehničkih i specijalnih efekata. Ovom udruženju se pridružilo dosta nezavisnih režisera koji su na ovaj način pokušavali da se probiju u svetu filma, a prvi film koji je nastao po pravilima Dogme 95 je ovaj projekat Tomasa Vinterberga koji je postao jedan od najpopularnijih i najcenjenijih filmova danske kinematografije.
Radnja filma nas vodi u ruralni predeo Danske, tačnije u hotel u kome se organizuje proslava 60. rođendana glave porodice Helgea (Henning Moritzen). Proslavi se pridružuje veliki broj rodbine, a dolaze i Helgeova deca, ugostitelj iz Francuske Kristijan (Ulrich Thomsen) čija se sestra bliznakinja ubila, zatim Helena (Paprika Steen) i nestabilni Mikael (Thomas Bo Larsen). Na večeri Kristijan umesto rođendanske zdravice optužuje svog oca za seksualno uznemiravanje i time čitavu proslavu odvodi u sasvim drugom pravcu.
Svi manifesti Dogme 95 su prvi put primenjeni u ovom projektu sa svim svojim glavnim smernicama: isključivo ručnom kamerom sa dosta hendšejkova, direktnim zvukom, bez veštačkog osvetljenja i bilo kakvih dodatnih tehničkih i specijalnih efekata. Kritika i publika je pozdravila ovaj film, u prilog tome ide preko tridesetak nagrada među kojima je i nagrada žirija sa Kanskog festivala 1998. godine, kao i nominacija za Zlatni Globus.
Osim glavne tematike, skrivene prljave tajne u porodici i načina na koji ona utiče na sve u njoj, film se bavi i tradicionalnim vrednostima, načinima na koje gledamo jedno drugo, uzdržanošću, bahaćenjem, razmetanjem, rasizmom, ali i sveukupnom površnošću i generalnim neznanjem među ljudima. Vinterberg nam bez imalo skrupula baca sav prljav veš u lice i skoro svako od gledalaca se u jednom trenutku može pronaći u jednom od likova, nebitno da li je to agresivni Mikael, histerična Helena ili blesavi domaćin večeri koji se uporno ponaša kao da se ništa ne dešava kako bi njegova prva obaveza na porodičnim okupljanjima prošla kako treba.
Generalan utisak nakon gledanja se usko vezuje sa utiskom koji se stvara nakon gledanja filma sa istinitom pričom. Jednostavno je nemoguće oteti se utisku da je sve ovo istina, da negde u Danskoj postoji egocentrični hotelijer koji je upropastio živote svojoj deci. Kreativno dočaran i efektno snimljen „Festen“ predstavlja svu koncetraciju negativnih misli i loših osobina koje krase svakog čoveka koji reaguje na svoj način. Upravo zbog toga gledaoci različito ocenjuju ovaj film po pitanju žanra, tako da od svoje osnove, drame, često beži čak do komedije, ali i do neke vrste horora.
Veliki plus čitavom filmu daje veoma ubedljiva gluma čitavog glumačkog kolektiva. Prijatno me je iznenadio Tomas Bo Larsen koji, nakon veoma smirene i skoro melanholične uloge u sjajnom filmu Jagten, ovde glumi nestabilnog, agresivnog i razmetljivog galamdžiju. Pohvale idu i veoma postojanom i uverljivom Ulrihu Tomsenu, kao i legendi danske kinematografije Heningu Moricenu.
Brojne pozitivne kritike koje je „Festen“ dobio predstavaljuju svojevrsnu preporuku za gledanje. Ja vam garantujem da će vam ovaj projekat pružiti jedno sasvim novo, neočekivano i neponovljivo iskustvo koje će se obogaćivati svakim narednim gledanjem.
9/10
