Some people build fences to keep people out, and other people build fences to keep people in.
Denzel Vošington (Denzel Washington) je dokazana glumačka veličina, ali malo ko zna da ovaj glumac, kako godine prolaze, sve više stremi ka tome da postane i režiserska veličina, a na dobrom je putu. Ovaj film je nešto najbolje što je pogodilo Denzela Vošingtona u njegovoj dosadašnjoj karijeri, po svim parametrima. Pojedinci ne dele oduševljenje ovim filmom iz raznoraznih razloga i svakako nijanse odlučuju o kakvom se ostvarenju radi, ali mislim da ćemo se ipak na kraju svi složiti u jednom – da se radi o dobrom filmu.
Denzel tumači Troja, radnog, ali ogorčenog čoveka, nekada veliku nadu bejzbola, koji zbog boje kože nije bio primljen u profesionalnu ligu i koji sada vodi skroman život kao vozač đubretarskog kamiona. Oženjen je strpljivom i odanom Rous (Viola Davis), koja se trudi da ga podržava i da mu bude oslonac u svemu. Troj ima sina iz prethodnog braka, a Rous i on imaju sina Korija (Jovan Adepo), koji je, na žalost ili sreću, krenuo nekadašnjim očevim stopama – živi za bejzbol. Troj, poučen životnim iskustvom, pokušava sina usmeriti u drugi pravac, dok i sam odlazi u moralnu stranputicu koja preti da uništi njegovu porodicu.
Nije ovo prvi film koji je Denzel režirao, prethodno je potpisao Antwone Fisher (2002) i The Great Debaters (2007). Zajedničko za sva tri filma je što je u svima glumio glavne uloge i što su sva tri satkani od jakih dijaloga, a pogotovo monologa, tačnije – najviše se oslanjaju na sam scenario. Isti je slučaj sa filmom Fences, koji možda nema nikakve akcije, ali sadrži sjajan prikaz psihe jednog čoveka i jednog vremena. Fences je zapravo predstava Augusta Vilsona, koju je Denzel prethodno izveo čak 114 puta na Brodveju i naravno da priču zna u dušu.
Film nije teško pratiti, ali mislim da će pojedincima biti pomalo zamorno baviti se studijom lika koji Denzel tumači. On je rastavljen na kockice, zapravo kao puzzle i svakom novom scenom, pričom, monologom, slika se sve više spaja. Iako se u filmu ne pojavljuje niti jedan bitniji lik druge boje kože osim crne, ovo nije rasistički film ili projekat koji eksploatiše afroamerikance, kako bi pojedni mogli da ga okarakterišu. Priča filma je smeštena u takvo okruženje i vreme i fokusira se na jednog čoveka i jednu porodicu, a oni su jednostavno crne boje kože.
Denzel je opet bio…Denzel. Mislim da on i nije u stanju glumiti manje, tj. glumiti na nekom slabijem nivou. Igricu je prešao milion puta i od njega uvek možemo da očekujemo najbolje, što je pružio i u ovom filmu. Meni je mnogo bolji kao antagonista, što na neki način i jeste Troj Mekson. Njegov lik je apsolutno ljudski – kada se svi njegovi principi, moral i sve vrline sudare sa manama koje su tiho čekale i nadale se svom trenutku, dobijemo novu dimenziju njegovog lika. Sve svoje frustracije i svu svoju ogorčenost umotanu u strogoću ispoljava prema svima oko njega, a naročito prema svojim sinovima, koje ne uči da žive nego da preživljavaju. On ne zna za bolje, a ostaje žal da je mogao bolje i u toj nemoći se gubi, ali je takođe tu i najbolje prikazan njegov lik. Zaista jedna kompleksna uloga običnog čoveka, ali rastavljena na proste faktore i objašnjena u najmanje detalje.
Oskar za sporednu žensku ulogu ide Vajoli Dejvis. Verujte mi, nema tu rasprave. Ona je bila veličanstvena – emotivna, uverljiva, dosledna, njen lik je takav, odan do kraja, smeran, pošten. Potrudila se maksimalno i mislim da će dobiti nagradu za svoj trud. Takođe me je oduševio i Mykelti Williamson kao Trojev brat Gebrijel. Sjajno se snašao u ulozi ograničenog uma, da se tako nespretno izrazim, a filmske svađe je razbijao svojim ponavljanjima i bio je u centru pažnje.
Fences je sporogoreća drama sa dosta dijaloga, koja se zbog svog tempa i glavne teme možda neće dopasti svima, ali to ne umanjuje njen kvalitet. Denzel Vošington, pored izvrsne glume u tandemu sa Vajolom Dejvis, pokazuje da se odlično snalazi i iza kamere.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
