Kako je najbolje doći do nečije naklonosti? Naravno, preko stomaka. Iako su se zarad žena raspadala kraljevstva, vodili ratovi, prekidala prijateljstva, gubili statusi, hrana je podjednako dobar, neko bi rekao i najveći afrodizijak, savršeno oružje u rukama majstora svog zanata, mađioničara u belom. Vešt kuvar može biti i sposoban diplomata bez da progovori, njegova dela ne moraju znati tajne reči za Sezam, jedino moraju ovladati pravim začinima koji zavode mirisom, obogaćuju ukus i u ustima stvaraju renesansu.
Kuvar zna zašto biftek i ženska zadnjica imaju iste osobine, zašto je plesnivi sir reprezentativni sastojak jela i povećava njegovu cenu, zašto je manje na tanjiru više i zašto naše nepce treba svaki ukus pojedinačno doživeti. Kuvari ne moraju biti intelektualci, mogu biti i priglupi osobenjaci skrušenog pogleda i duboke zahvalnosti što su dobili priliku družiti se sa kuhinjom, pa treba posebno paziti da ne ugrožavate ravnotežu njihovog sveta. Ne valja se kačiti sa kuvarom, najmanje što ti može uraditi je pljunuti u hranu.
Svaka beba koja teško dođe na svet je dobila ime po meni. Tako barem kaže Raimundo Nonato, siromah koji kao roda u potrazi za jugom traži parče svoje sreće. Gladan i bez penija u džepu ulazi u Zulmirov lokal i naručuje piletinu. Naravno ne može da je plati, pa taj zalogaj mora odraditi šegrtski. Pere suđe i riba pod dok Zulmiro shvata da tu njegovu naivnost može da iskoristi. Uči ga kuvati, a Raimundo ima urođeni talenat. Njegova piletina je mnogo ukusnija nego Zulmirova splačina. Restorančić živne, a Raimundo je srećan što barem ima gde prespavati, iako nije plaćen za svoj posao.
Ponuda koja se ne odbija dolazi od Đovanija, Italijana i vlasnika restorana Boccaccio. Za razliku od Zulmira, Đovani je vešt kuvar, odličan menadžer restorana koji zna kako da proda jelo i da na njemu zaradi. Brusi sirovi Raimundov talenat, dok ovaj kao sunđer upija sve njegove priče i savete koje govori kroz hranu, ali i koji se tiču samih lekcija o životu uopšte. Raimundo se viđa i sa damom noći koja je zavisna o hrani, spremno mu prepuštajući svoje telo za obilne zalogaje primamljivih grehova raspoređenih po tanjiru.
Naš junak tek treba da piše nove i srećnije strane svoga života, međutim nekakvim razlogom je zapeo u zatvor i priča se razvija naizmenično dok je bio na slobodi i radio u restoranu, sa drugom koja kreće od dolaska u zatvor, gde se od potpuno nebitnog člana Buijuove družine svojim umećem kuvanja uspinje u hijerarhiji. Tu ponovo uči prateći okorelog kriminalca koji mu je zbog hrane sklon, tako razvijajući još jednu osobinu, da čeka i iskoristi svoju priliku kad mu se ukaže šansa za to.
Čas kulinarstva omotan sa psiho-zatvorskom dramom i pričom koja se odvija tako da u povremenoj naraciji samog glavnog lika i njegovih odlično naznačenih karakternih osobina nagoveštava kasnije događaje. Paklena kuhinja Gordona Ramsija sa daškom Audiardovog Un Prophete i verovatno film koji bi Hičkok sa uživanjem gledao. Raimunda odlično glumi Žoao Migel. Njegov pogled je kompleksan i razvija se od umilog, ranjenog, izgubljenog, do onog psihodeličnog, povređenog, zlobnog. Da bi glumio životinju sigurno bi mu uloga hijene odlično pasala.
To je lik kome bez ustezanja možemo opaliti pljusku i poniziti ga, ali budite sigurni da će nam on to nekada vratiti. Po mnogočemu njegova gluma podseća na genijalnog Luisa Tosara i voleo bih ih nekad upariti na velikom platnu. Likove poput Raimunda ne primećujemo u društvu. To su oni koji se uvek drže po strani. Izgledaju kao neki dosadnjakovići bez stava, utopljeni u senu moćnijih i razgoropadnijih osoba kojima služe, ali po vlastitom iskustvu takvi likovi itekako znaju da iscrtaju svoje mesto i intuitivno prežive.
Film je obogaćen i crnim humorom koji se prožima sa scenama nasilja, kao i humor koji je posledica sučeljavanja uzvišenog kulturnog nasleđa i spoznaje, odnosno uproštenog uličnog neznanja i naivnosti. To se posebno odnosi na sučeljavanje uzvišeno kulturnog Đovanija i uprošteno uličnog Raimunda tokom kulinarskog obrazovanja i u zatvoru kada je obratna situacija, gde je Raimundo predavač i sa mnogo manje uspeha navodi zgubidane i uličare Buijuove družine da otvorenog srca prihvate nove spoznaje u kulinarstvu. Muzika je takođe odlična, prožeta bosanovom i povremeno svesno karikirana kabareom i notama prigodnim cirkusu.
Zbog te žanrovske različitosti Estomago je primamljivo parče za probrane filmske sladokusce, koji su spremni prihvatiti njegov crni humor, neobičnog glavnog lika (pre bih rekao antijunaka) i kuhinju koja, iako rađa delicije od kojih rastu zazubice, ako bi uzimali u obzir ovaj film, zbog svojih korisnika ne izgleda nešto puno drugačije od mentalne ustanove.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
