Ovaj debitantski rad Dejvida Linča (David Lynch) predstavlja sjajan uvod specifični filmski svet koji je karakterističan za projekte ovog autora. Počevši od ranih snimaka distopijski urbanog raspadanja preko eha buke vozova, pa sve do natprirodnih ličnosti, kao što je žena u radijatoru, gledalac shvata da posmatra nešto turobno i nelagodno, nešto ne baš u potpunosti shvatljivo, ali isti tako i nešto što ne dozvoljava da se prekine sa gledanjem pre odjavne špice.
Henri Spenser (Jack Nance) živi u oronuloj zgradi koja se nalazi u industrijskoj zoni. Ogromne fabrike konstantno stvaraju buku i ispunjavaju vazduh dimom i toksinima. Po prijemu poruke od svoje otuđene devojke Meri X on odlazi u njenu kuću na večeru koja će se ispostaviti kao krajnje neprijatna, prvenstveno zbog hrane koja je poslužena, a zatim i zbog Meri koja počinje da plače. Ona se porađa, ali nije rodila normalnu bebu nego veoma deformisano stvorenje koje podseća na vanzemaljca. Nakon porođaja Henri počinje da živi sa svojom suprugom i „detetom“, ali taj život neće doneti ništa dobro.
Snimanje ovog filma je trajalo čitavih pet godina. Linč se sa svojom malom, odabranom ekipom bavio noćnim snimanjima koji su često nailazili na finansijske poteškoće, kao i na dugogodišnji zastoj u proizvodnji. Ipak, Eraserhead je dao veoma veliku slobodu Linču u proizvodnji i produkciji, pa se on, po njegovim rečima, u potpunosti saživeo i stopio sa filmom. Ovaj nivo kontrole, osećaj spajanja sa ekranom, je neminovno doveo i do promena u privatnom životu autora, tako da se on tokom snimanja razveo od svoje prve supruge. Sa druge strane, postoje i nagađanja da je inspiraciju za film pronašao u ličnom životu, jer deformisano dete iz filma porede sa njegovom ćerkom koja je rođena sa deformitetom nogu.
Na neki način glavni junak kanališe Linčov strah od očinstva i odbojnost prema toj obavezi. Sama beba predstavlja dosta toga, personifikuje nepredvidljivost života i nagla ograničenja, korigovanja i obaveze koje mogu da se pojave u bilo kom trenutku. Linč nam prikazuje kako u svakom od nas čuči osoba koja izbegava odgovornost.
Lokacije snimanja održavaju raspoloženje glavnog lika – urbana sredina predstavlja ogoljene pojave bez duša. Pogled kroz prozor, veoma visok zid od cigle, na neki način generiše urbanu klaustrofobiju. Ležeći na krevetu Henri shvata koliko je zarobljen u svojoj novoj ulozi oca, tako da jedini izvor toplote u njegovom životu, radijator, postaje neka njegova vrsta utehe.
Sa tehničke strane Eraserhead je kinematografski zlatni rudnik sa audio-vizuelnim tehnikama i efektima koje su karakteristične za Linča i koje prikazuju njegov entuzijazam. Postoje dosta referenci koje se mogu povezati sa kasnijim njegovim radovima. Vredi spomenuti da je Alan Pir, čovek koji je bio zadužen za kreiranje tajanstvenih industrijskih i mehaničkih šumova, često sarađivao sa Linčem na njegovim projektima. Naravno, ovaj film je dosta uticao na pojedine autore, pa ga je Stenli Kjubrik svakodnevno gledao kao bi naučio tajne horora za potrebe snimanja „The Shining“, dok je čuvenom piscu Čarlsu Bukovskom ovo omiljeni film.
Nikakva količina reči ne može da sumira skrivena značenja, kao i uticaj ovog filma na ostatak karijere Dejvida Linča. Ovo je tip projekta koji, kako reče autor, mora da se oseti, i nema granice koja razdvaja autora od filma, međusobno se prepliću. Definitivno, Eraserhead nikada nećete zaboraviti.
9/10
