Svi zaslužuju pravdu je osnovna premisa ovog adrenalinskog akcionog trilera gde su snage ponovo udružili Antoan Fukua (Antoine Fuqua) sa jedne strane i Denzel Vošington (Denzel Washington) sa druge strane kamere. Inspiracija da se snimi The Equalizer, film o čoveku sa jako izraženim osećajem za pravdu, pronađena je u istoimenoj televizijskoj seriji iz osamdesetih godina prošlog veka. Ričard Venk je prilagodio narativ novonastalim društveno političkim okolnostima što je imalo za posledicu da ponovo gledamo Ruse kao bad guys, sa tom razlikom što su crvene komunjarske odore zamenili imidžom žestokih, istetoviranih momaka, jako privrženih opakoj ruskoj mafiji.
Radi se o dobro organizovanoj kriminalnoj organizaciji čiji pipci dosežu i do korumpiranih američkih policajaca i pohlepnih kongresmena, a svako ko im stane na put i ugrozi njihove interese, jednostavno biva uklonjen. Zvuči poznato zar ne? Ideja da pomogneš nekome kome je pomoć očajnički potrebna, ovde je poslužila kao inicijalna kapisla na koj se gradi zaplet. Robert MekKol (Vošington) živi povučeno, takoreći asketskim načinom života. Danju radi u ogromnom mega marketu za prodaju opreme za domaćinstvo, a noću uglavnom čita književne klasike i pomalo visi u obližnjem restoranu. Tamo upoznaje mladu Ruskinju – prostitutku Alinu, devojku koja mašta o tome da krene iznova, potajno verujući da jednog dana možda postane pevačica. Kada se lično uveri u metode brutalnog ophođenja nasilnih ruskih mafijaša prema neposlušnoj Alini, bivši agent CIA-e odlučuje da istupi iz ljušture komfora i neutralnosti i krene u obračun s gangsterima.
Locirana na pločnicima Bostona, priča dobija na intenzitetu prikazujući jednu urbanu sredinu u kojoj su strani biznismeni pronašli pogodno tle da razvijaju svoje sumnjive poslove od kojih mogu da žive više nego lagodno. Naravno da njihovi spoljni saradnici, lokalni organi reda i mira, ogrezli u korupciju okreću glavu na drugu stranu, nedvosmisleno dokazujući da miris novca ima tu posebnu, magičnu moć da pomuti razum i lakše pomogne da se zaboravi kome oni zapravo treba da služe. U takvim okolnostima etabliran je psihološki profil pojedinca koji je nekada služio otadžbini i uradio neke stvari na koje nije ponosan.
Sada dobija priliku da se na neki način iskupi, čvrsto uveren da njegove altruističke intencije mogu nekome da pomognu i možda mu preokrenu život nabolje. Time bi dao makar mali, nesebičan doprinos da ovaj poludeli, pokvareni svet, bude malčice bolji, da barem na tren tamu zameni svetlo. Poznat kao filmadžija specijalizovan za akcioni žanr, Fukua je ovde dobio veoma pristojan scenaristički materijal, sa zadatkom da napravi film koji će imati neka posebna obeležja, a da se to ne odnosi isključivo na spektakularne sekvence žestokih fajtova i glasne pucačine. Moglo bi se reći da je uspešno obavio postavljen zadatak, jer nam je podario akciju koja ima dobro osmišljenu pozadinu.
Kao celina sasvim dobro funkcioniše, jer ima provokativan zaplet (u domenu žanra, da se razumemo), poseduje željenu dinamiku i prosleđuje nam poruke koje se stapaju u suštinsko pitanje da li smo spremni da učinimo nešto kako bi pomogli da se stvari oko nas poboljšaju. Nije nikakakv problem da se odmah shvati kako je ovakav lik kao stvoren za Denzela Vošingtona, glumca naglašene harizme, takvog senzibiliteta koji mu omogućava da sa lakoćom odigra arhetipskog heroja. On je samo jedan od nas, jedino što poseduje takve veštine da je u stanju da izbavi druge (nemoćne, slabe i sve obične ljude čiji vapaj za pomoć dopre do njega), ali i sebe iz kandži napasnika.
Uprkos tome što je i nema puno u fokusu kamere, mlada i sve bolja Kloi Grejs Morec (Chloë Grace Moretz ), napravila je još jedan korak ka ambiciozno zacrtanom cilju – da postane vrhunska, karakterna glumica. Posle svega, utisak je da vreme radi za nju i da će joj predstojeći projekti nesumnjivo doneti punu glumačku afirmaciju (o Oskarima, Zlatnim globusima i tome sličnom, ne bih ovom prilikom). Međutim, bilo bi nepravedno da izostavim fenomenalnu izvedbu australijskog glumca mađarskog porekla, s obzirom da je Marton Cokas (Marton Csokas) savršena protivteža Vošingtonu. Uglađeni psihopata, finih manira, spreman da ide do kraja, kako bi obavio posao za koji je plaćen po svaku cenu.
Sa tehničke strane, ovde imamo otprilike sve neophodne sastojke za produkciju nabudženog blokbastera. Konkretnije rečeno, specijalni efekti su ubedljivi, pa akcione scene pružaju viuzelni užitak i na momente podižu nivo adrenalina (obratite pažnju na zavidnu kreativnost u likvidiranju plaćenika). U skladu s tim, u pojedinim segmentima, a prevashodno u završnici, umešno su ubačeni sloumošn kadrovi, upakovani u neobičnu scenografsku postavku (ovog puta je to ogroman prodajni prostor), tako da je Fukua ostao dosledan specifičnom režiserskom stilu koji gaji još od početka svoje karijere.
Agresivna muzika je u neku ruku prihvatljiva, jer je iskorišćena kao zvučni izraz nasilne note koja se provlači kroz celokupnu radnju. Tako na odjavnoj špici možemo da čujemo i novu pesmu Eminema koju je snimio u saradnji s koleginicom Siom. Pošteno je reći da je dužina trajanja preterana, da su par scena mogli da izbace ili barem skrate, kao i da je sam kraj pomalo nespretno odrađen. Znači, nije sve baš perfektno ispalo, jer scenaristički koncept nije ostao imun na neke poznate boljke, ispoljene po ko zna koji put u akcionom žanru. Dakle predvidljivo, negde od sredine filma, a tu i tamo baš i nepotrebno potenciranje superiornosti našeg heroja.
No, i pored toga, izvesno je da će poklonici žanra, kao i fanovi ove glumačke gromade, imati dosta razloga da uživaju u sjajnoj zabavi. Do sledećeg nastavka koga s nestrpljenjem iščekujem.
8/10
Autor: Boban Marković
