Čovek Zvani Ove je svetski bestseler švedskog pisca Fredrika Bekmena u kome se na simpatičan način bavi tužnim i smrknutim udovcem koji ostvaruje netipično prijateljstvo sa svojim novim komšijama. Ekranizacija ove knjige je dobila dve nominacije na ovogodišnjoj dodeli Oskara (za strani film i za šminku), a brojne nagrade dokazuju da je ova adaptacija Hansa Holma jedan od najboljih evropskih filmova u protekloj godini.
Nakon smrti svoje supruge Sonje i gubitka posla koji je radio čitav život, Ove (Rolf Lasgard) sve više počinje da razmišlja o samoubistvu. On živi u zatvorenom komšiluku, agresivno insistira da svi poštuju pravila i nije druželjubiv, pa ga komšije smatraju prgavim i neotesanim starcem. Svi njegovi pokušaji samoubistva bivaju ometeni od strane komšija, a nakon jednog se pojavljuju naznake prijateljstva sa komšinicom Parvani i njenom porodicom. Pored toga, mi posmatramo flešbekove o njegovom životu i sklapamo kockice zbog čega je toliko namrgođen, asocijalan i suicidalan.
Prilikom posete grobu svoje supruge, Ove najavljuje da će joj se uskoro pridružiti. Ta najava se ponavlja iznova i iznova jer se Oveovi pokušaji prekidaju plejadom urnebesno čudnih okolnosti koje dovode do toga da se mi smejemo, umesto da budemo zabrinuti što naš protagonista želi da umre. Tokom monologa na groblju mi shvatamo da je Ove veoma osećajan, ali i duboko neshvaćen i ogorčen čovek kome je supruga bila oslonac i podrška koja je izvlačila najbolje iz njega. Zbog toga Ove čuva uspomene na nju i dosta je pričljiv kada je na groblju, dok u komšiluku uglavnom viče, opominje ili gunđa. Nakon otkaza na poslu nakon 43 godine, Ove jednostavno više ne vidi razloga da bude živ.
Tokom scena flešbeka mi posmatramo život Ovea od ranog detinjstva, kako se nosio sa problemima koje je imao i životnim odlukama. Našeg protagonistu život nije mazio, a kako film odmiče sve više shvatamo razloge njegove mrzovoljnosti. Međutim, nakon interakcija sa pomalo napornom, ali generalno dobrodušnom Parvani, Ove polako ruši zid koji je napravio između sebe i ostalih ljudi. Cinični komentari i sarkazam su i dalje prisutni, ali njegova ljudskost i dobrota sve više izlaze na videlo. Posebno su upečatljive scene u kojima je bebisiter, kada shvatamo da je želeo decu iako ih nije imao, i kada uči Parvani da vozi, pa je motiviše da ne odustaje.
Kako film odmiče, osim što se oslobađa svoje čaure, Ove počinje da se oslobađa i svojih predrasuda o strancima. Ono što se kod njega ne menja je animozitet prema birokratama, belokošuljašima koji mu ništa dobro nisu doneli i od kojih nema koristi – kada njegovog bivšeg najboljeg prijatelja Runea pokušaju smestiti u centar za negu, Ove se oštro suprotstavlja. Moram spomenuti da se kroz film suptilno provlači religija i njen smisao. Bog je izdao Ovea toliko puta, ali mu na razne načine ne dozvoljava da izvrši samoubistvo – kao da mu poručuje da ima još razloga da živi i da se ne predaje.
Ove, njegovi komentari i njegove reakcije su izvor brojnih komičnih scena u filmu. Bez dlake na jeziku, ironičan i bezobziran, Ove mrtav ladan pita osobu da li je gej, vodi zapisnik kada je pozajmio svoj alat i konfiskuje nepropisno parkiran bicikl. Konflikt između Runea i njega vezan za automobile mi je urnebesan – dok jedan vozi Saab, drugi vozi Volvo, a kako napreduje auto-industrija, tako njihovo prijateljstvo ide silaznom putanjom. Film je kombinacija smešnih i tužnih momenata koji zajedno deluju skladno – scenario nekima može delovati pomalo predvidljivo, ali nas priča intrigira i ne dozvoljava da pažnja popusti.
Emotivan, zabavan, na momente ozbiljan, melanholičan i pomalo depresivan, A Man Called Ove je film koji će vam stvoriti široki spektar emocija jer je zaista pravo uživanje posmatrati tako slojevitog lika kako se menja i sazreva – konvencionalan, ali odličan feel-good film koji pokazuje kako, bez obzira na pojavu i prve impresije, svaki čovek ima svoju neispričanu priču.
moja konačna ocena: 9/10
