Moje filmsko obrazovanje je, iako bogato žanrovski, uvek naginjalo ka naučnoj i epskoj fantastici, ili bolje da kažem filmovima u kojima je prikazana nečija bogata mašta nesvakidašnjih svetova. Jedan od graditelja tog obrazovanja svakako je i Pol Verhoven (Paul Verhoeven), sjajni holandski režiser, sa ostvarenjima koja su se duboko urezala u moje filmske temelje. Nakon duge pauze, Pol je izbacio novi film, snimljen na francuskom, po imenu Elle.
Elle je, rekao bih, psihološka drama/triler, ali teško da ga jasno možete svrstati, jer tokom svog trajanja zalazi u razne žanrove, mešajući ih izuzetno vešto kako bi ispričao svoju neobičnu priču. Da, neobičnu, jer je i sam film takav, neobičan, poseban ili čak još bolje, kako mu i samo ime kaže, njen (Ona). To ime je upravo i srž filma, jer nam je predstavljen njen neobičan svet, u okviru koga gledamo nesvakidašnju filmsku priču, neobično vrednu vašeg vremena.
Film počinje neobično, scenom silovanja u kojoj glavna junjakinja filma, Mišel Leblank (Isabelle Huppert), biva silovana u svom stanu od strane maskiranog napasnika. Nakon toga napada posmatramo Mišel kako radi sve sem onoga što bi očekivali u toj situaciji. Čisti kuću, tušira se, a ujutru odlazi normalno na posao kao da se nije ništa desilo. Slučaj ne prijavljuje policiji, sasvim smireno menja brave na kući, radi medicinske preglede u bolnici, a potom na večeri sa bivšim mužem i sa svojom partnerkom i njenim mužem im saopštava šta se desilo.
Međutim, opet sve odlazi u pravcu koji ne očekujemo, tj. ona brzo prekida šok svojih sagovornika i nastavljaju sa večerom kao da se ništa nije desilo. Već tada na početku filma, roje nam se pitanja zašto je sve to tako i šta to mi gledamo? Kako film odmiče dolaze i odgovori, a oni se mogu zaokružiti upravo imenom filma, jasno nam je zašto je sve to tako i gledamo njen svet.
Kao nekoj prima balerini, Pol Verhoven je Mišel podario sav prostor, okružio je sa svim potrebnim kako bi nam u potpunosti dočarala svoju priču, svoj svet. Ona je centar tog sveta kao jako, postojano sidro koje čvrsto drži taj svet u mirnim, sigurnim vodama i, što je bitnije, po njenim pravilima. U taj svet je svojom snagom privukla ostale ljude koji čine njen život, a koje svojom posebnošću drži upravo tamo gde želi. Kontroliše ih tako da su oni nesvesni kontrole, koristeći ih da ispuni sve svoje fizičke, ali pokušavajući da to budu i duhovne, mentalne. Pokušavajući kažem, jer ipak ispod tolike snage, moći, privlačnosti, leži emocionalna praznina i nesposobnost emocionalne povezanosti sa drugim ljudskim bićem.
Mišel kroz svoj svet hodi onako kako jedino zna i želi bez obzira na druge i njihove potrebe, njihovu ljubav, mržnju ili ljutnju, bez obzira da li ih njene akcije vređaju ili ne. Ipak, voleli je ili ne, svi su privučeni jer ona je neosvojiva tvrđava, ali, suprotno mišljenjima ostalih, ne zbog toga što to želi, već zbog toga jer nešto što ne oseća ne može biti ni osvojeno, dirnuto ili pokrenuto tuđim osećanjima i akcijama.
Ovaj neobičan, poseban lik nam savršeno donosi Izabela Iper, fantastična francuska glumica koja ovde prosto briljira. Svakim svojim pokretom, gestom, izrazom, samom pojavom priča neobičnu priču i donosi nam Mišelin svet pun neobičnosti, pa i kontraverze. Svet koji šokira i udara tamo gde mnogi ne žele, a to je svet zabranjene mašte, svet u kome ljudi čuvaju one mračne tajne koje su im kroz život negde blesnule i koje su brže bolje sakrili od svih.
Pol Verhoven je odlično iskoristio književni predložak Oh… koji je napisao Filip Đian. Potom je tu priču žanrovski izmešao, iskoristio blagodeti istih, kao i fantastičnu izvedbu glavne glumice, ali i odlične izvedbe celokupne ekipe, koja je potpuno uverljiva. Sve to je iskoristio maestralno i predstavio nam, slobodno mogu reći, najneobičniji film ove godine. Međutim, ono što je Pol izvrsno uradio je to što nam je preko kontraverze i posebnosti jednog lika u stvari prikazao ljudsku prirodu i to njen deo koji svi vešto skrivaju. Deo koji retko možemo da vidimo, deo koji izlazi na površinu u izuzetnim prilikama, za koji je potrebno nešto posebno kako bi se ogolio i pokazao.
Ovde je to posebno Mišel i ona nam razotkriva razne ljudske skrivene nagone i potrebe. Razotkriva nam ljudsku prirodu i potrebu za predstavom za okolinu i društvo, gde sebe predstavljamo onako kako želimo da nas drugi vide, dok često skrivamo ono kakvi stvarno jesmo – sve one skrivene potrebe i nagone koje drugi ne bi razumeli.
Govoriti dalje bilo šta o radnji, samo može da pokvari ovo zaista posebno filmsko iskustvo. Ono nije lako svarljivo, svakidašnje, mnogima će biti i teško za pratiti i izdržati do kraja, ali svakako donosi nešto posebno, drugačije, vrhunski napravljeno. Donosi nam izuzetno jaku ulogu Izabel Iper i sjajnu režiju i magiju Pola Verhovena koju dugo nismo gledali.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
