El Hoyo/ The Platform (2019)

Vaša ocena filma:
[Total: 27   Average: 4.4/5]

On those high levels you can eat anything you want, but you don’t have anything to wait for. Your mind runs wild.

U ekonomiji, sociologiji, antropologiji i drugim naukama se koristi izraz tragedija zajednice (tragedy of the commons) za situaciju kada se u sistemu deljenih resursa pojedinci ponašaju prema sopstvenom interesu, suprotno opštem dobru svih korisnika. Na taj način oni te resurse kvare ili iscrpljuju, a ono što se u ranijim teorijama vezivalo za pristup rekama, putevima ili ribnjacima, u modernim verzijama se odnosi na svakodnevne stvari poput kancelarije.

Trio španskih autora nam donosi horor-triler El Hoyo čiji se scenario oslanja na gorepomenuti koncept, tj. predstavlja njegovu metaforu. Protagonista Goreng (Ivan Massagué) se budi u vertikalnom zatvoru sa jednom ćelijom i dvoje ljudi na svakom nivou, a tačan broj nivoa je nepoznat. Zatvor deluje kao beskrajna noćna mora sa nehumanom borbom za opstanak jer se platforma sa hranom spušta kroz rupu u centru ćelije na svega dva minuta. Problem je što platforma kreće od prvog nivoa, sva hrana se razgrabi već negde oko pedesetog, pa ostali zatvorenici moraju da se snalaze kako znaju i umeju…

Kao da to nije dovoljna začkoljica, zatvorenici se na kraju svakog meseca raspoređuju na novi nivo – oni što su bili na pri vrhu i uživali u razvrsnoj ponudi hrane mogu sledećeg meseca biti negde pri dnu, kada platforma sa hranom bude potpuno prazna. Zatvorenici na najvišem nivou jedu koliko mogu i uopšte nemaju obzira prema onima dole, pa je neminovno da dođe do sukoba. Međutim, kada se zatvorenici nakon mesec dana popnu na viši nivo, po pravilu totalno zaborave na one ispod i tako se krug ponavlja svakog meseca.

Zatvorenici na neregulisan način koriste zajednički obnovljivi resurs u vidu hrane koji racionalnim korišćenjem može biti dovoljan svim korisnicima. Međutim, zbog raznih ljudskih psiholoških i socijalnih karakteristika, zbog motiva osvete, pohlepe i čega sve ne, resursi se koriste na neodrživ način. Zatvorenici iz gornjih nivoa uzimaju više nego što im je potrebno, pa za one na donjim nivoima ne ostaje ništa, ljudi umiru, sistem se ruši i koncept platforme ne funckioniše onako kako je zamišljeno (ili možda u tome i jeste fora).

Volim filmove koji ostavljaju prostora za slobodnu interpretaciju i ovo je svakako jedan od njih. Svaki segment priče, ponašanja likova i konačnih poruka se mogu tumačiti na drugačiji način. Iskoristiću priliku da navedem neka svoja tumačenja koja nisu spojler – uprava je vlada, zatvor je društvo, nivoi su klase, što viši nivo su bogatiji ljudi, što niži nivo su ljudi koji u nedostatku resursa kreću jedan na drugog, a kada se obogate zaborave odakle su došli i kako je onima koji su i dalje na dnu. Možda je vlada/uprava i imala dobre namere, ali je kapitalistički sistem omogućio privilegije koje dalje omogućuju neravnopravno deljenje resursa, a samim tim i podele.

Likovi se mogu tumačiti kao prestavnici društva. Goreng je došao u zatvor sa knjigom, totalno nespreman na ono što ga čeka, deli ćeliju sa čovekom koji se već navikao na sistem, a kasnije vidimo ljude koji nemaju predstavu koliko ima nivoa (nisu svesni ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu) ili pokušavaju da se popnu na viši nivo, ali nailaze na odbijanje (u modernom svetu volja i upornost nisu dovoljni za uspon). Naravno, podelio sam sa vama samo deo onoga što se dešava u filmu i deo mojih tumačenja, koja mogu totalno biti drugačija od vaših.

Problem sa ovim filmom nekima može biti što nakon postavljanja lokacije radnje i uspostavljanja odnosa unutar nje polako postaje festival nasilja, kada nismo sigurni da li se to sve zaista dešava ili gledamo Goringove halucinacije i da li to sve ima pravu poentu. Film jeste težak za gledanje, naročito za one sa slabijim stomakom, ali pokreće diskusije i razmišljanja. Nedvosmisleno je da su ključne poruke filma da čovečanstvo mora pravedno raspodeliti bogatstva, da su inicijative pojedinaca veoma važne i da su definitivno potrebne političke promene.

Film je zaista dobro realizovan, karakteristično za španske trilere i tokom čitavog trajanja se oseća postojana napeta atmosfera. Snimljen je hronološki, pa je glavni glumac skinuo dvanaest kilograma u roku od šest nedelja kako bi predstavio fizičko propadanje svog lika. Iako je sve ono što gledamo okrutno i sadistički, u isto vreme je veoma univerzalno – ukoliko mislite da je sve ovo u filmu prenaglašeno, setite se vesti koje gledamo ovih dana kada ljudi stvari poput wc papira uzimaju kao da se više nikada neće proizvoditi i ne razmišljaju da dosta ljudi neće ni uspeti da ga kupi.

The Platform je inventivni mračni distopijski triler sa jasnim društvenim komentarima koji jeste preteran i bezobziran u načinu predstavljanja svojih poruka, ali je nesumnjivo efikasan – istraživanje klasa i kapitalizma je uvek relevantno, samo što vas ovo neće tapšati po ramenu već udariti pesnicom.

moja konačna ocena: 8/10