Dobar biografski film je onaj koji me natera da posle njegovog gledanja satima tražim što više sadržaja i podataka o glavnoj tematici tog filma. Takav je slučaj i sa ovim projektom Tima Bartona (Tim Burton) koji je za centralnu temu uzeo čoveka koga zvanično smatraju najgorim režiserom u istoriji Holivuda, Edvarda Vuda Džuniora (Edward D. Wood Jr). Iako na prvi pomen ovaj čovek možda ne zvuči previše intrigantno, Bartonov evidentan osećaj za lepo i stil čini da se njegov junak smesti u okruženje koje će vas oduševiti i eventualno zainteresovati da istražite njegov život detaljnije.
Ed Vud (Johnny Depp) je scenarista, režiser i producent čiji je entuzijazam za pravljenje filmova veoma daleko od njegovih kvaliteta i uslova u kojima radi. Nakon nekoliko fijaska on se slučajno susreće sa čuvenim Belom Lugošijem (Martin Landau), gospodarom horora kome je slava odavno prošla i u kome Vud vidi kartu za holivudsku A listu. Ubeđuje ga i oni počinju saradnju koja će vremenom prerasti u prijateljstvo. U međuvremenu Vud ima problema sa histeričnom devojkom, problemima sa novcem, lošim saradnicima, lošim uslovima rada, crkvenim radnicima i povremenim kriminalnim ativnostima, ali ni sa čim što može sputati njegov entuzijazam i on nastavlja sa proizvodnjom svojih filmovima.
Radnja filma je smeštena u sredinu pedesetih godina kada je Edvard iznedrio svoje najpopularnije filmove i odrađen je u potpunosti u crno-beloj tehnici što predstavlja pun pogodak. Postoji kuriozitet da je presudan faktor u izboru takve tehnike za snimanje činjenica da niko sa sigurnošću ne zna kako Bela Lugoši izgleda u boji. Kostimografija, šminka i produkcija su na vrhunskom nivou, fantastično predstavljaju svet B i C holivudske produkcije i imate realan uvid u svet ljudi koji rade i zarađuju u takvim uslovima.
Možda niste zainteresovani za priču glavnog junaka i možda vas ne zanima holivudska B produkcija kao takva, ali Barton vas jednostavno uvlači u taj svet, nosi vas u taj vremenski period i vi prosto ostanete fascinirani njime.
Scenario je sentimenetalan, topao, brižan i pun kvalitetnog humora. Primetna je nostalgija za dobom Holivuda kada je sve bilo mnogo jednostavnije i čistije, ali je, sa druge strane, primetan i kritički osvrt jer se i tada sve vrtelo oko novca.
Edvard Vud Džunior je nedvosmisleno pozitivan i optimističan lik koji je spreman na svaki vid ko-saradnje kako bi svoje zamisli, doduše skromne, prebacio na filmsku traku. Po njegovom mišljenju entuzijazam i volja su dovoljni da nadoknade nedostatak uslova ili talenta. Njegov fah su eksploatacije bez akcenta na dijalog i kvalitetnu tehničko-scensku opremljenost, stvari maksimalno improvizuje, na ne baš kvalitetan način. Njegovi filmovi srljaju iz lošeg u gore, ali Barton se ograničava na deo karijere u kojoj mu se filmski promašaji mogu oprostiti, zaključno sa Plan 9 from Outer Space iz 1959. godine.
Džoni Dep je jednosatvno maestralan ovde i činjenica ja da u njegovoj karijeri danas nedostaje filmova u kome može da pokaže svoj talenat. Prosto se saživeo sa svojim likom, istovremeno glumeći istorijsku ličnost i lika iz filma iz pedesetih godina prošlog veka i u toj glumi se ne vidi jasna granica. Njegov performans je strastven, a u prilog tome ide utisak koji je ostavio u vezi toga kolika je prsotina bio Edvard. Ipak, mnogo veći utisak ostavlja gluma Martina Landau za koju je dobio Oskara. On predstavlja Belu Lugošija na kraju svog života, nekadašnju zvezdu koja je zaboravljena postala morfijumski zavisnik i blago je reći da ga je maestralno odglumio. Čitav kasting je odradio sjajan posao, a izdvojio bih Bila Mareja (Bill Murray).
Po mom mišljenju ovo je najbolji film Tima Bartona i predstalja vrhunski omaž osobi koja je na neki način jedinstvena u svetu filma. Preporuke za gledanje.
9/10
