The Hand of God iliti u originalu È stata la mano di Dio je italijanska drama koju je napisao i režirao proslavljeni filmaš i književnik Paolo Sorentino, autor filmova Il Divo, The Great Beauty, Youth i drugi. Premijerno je prikazan na festivalu u Veneciji gde je dobio Veliku nagradu žirija, stigao je na servere Netfliksa pre nekoliko dana i izabran je da predstavlja Italiju na 94. dodeli Oskara. U ovom filmu se Sorentino vraća u svoj rodni grad kako bi ispričao svoju najličniju priču o sudbini, porodici, sportu, filmu i gubitku.
Radnja je smeštena u osamdesete godine prošlog veka i prati mladog Fabijeta (Filipo Skoti) koji živi sa svojim roditeljima, bratom i sestrom u Napulju. On nema prijatelja ili devojku, saoseća se sa svojom psihički nestabilnom tetkom i ima dve želje – da studira filozofiju i da čuveni Dijego Maradona potpiše za fudbalski klub Napoli. Njegov brat ga vodi na glumačke audicije kada Fabijeto polako očinje da otkriva ljubav prema filmu. Međutim, tragedija koja će pogoditi porodicu će učiniti da Fabijeto odraste preko noći.
Film pored Fabijeta sadrži još dosta likova, a najviše vremena prati njegovu tetku Patriciju koja će kasnije biti njegova muza (moram priznati da nisam baš siguran kakvu inspiraciju ona pruža jer, generalno gledano, sve vezano za nju predstavlja niz zbrkanih nejasnih sećanja). Prikazivanje povremeno gole žene se graniči sa tretiranjem nje kao seksualnog objekta, ali pokazuje sve veći značaj seksualnosti u senzibilitetu mladića, a samim tim i opčinjenost erotikom koja se nesumnjivo uvlači u Sorentinove filmove koji je i ranije predstavljao fizički sličan tip žena.
Fabijeto provodi vreme sa svojim roditeljima, bankarom Saverijom i domaćicom koja voli da zbija šale Marijom. Njih dvoje su kupili novu kuću i pripremaju mesto gde će u miru proživeti svoje penzionerske dane. Fabijetova šira rodbina predstavlja grupu ogovarajućih ekscentrika čije se prisustvo i uticaj relativno smanjuju kada se njihov komični potencijal potroši, a tu su i komšinica baronica i čudan komšija koji liči na Super Marija – ovi ljudi dolaze i odlaze, imaju lične male ili velike drame i svako je na svoj način živopisan i groteskan.
Naslov filma se odnosi na čuveni Maradonin kontroverzni gol postignut rukom na Mondijalu 1986. kada je Argentina pobedila Englesku. Nakon pitanja novinara fudbaler je odgovorio da je gol postigla Božja ruka i taj odgovor, kao i gol su obeležili njegovu bogatu karijeru. Kao i većini navijača Napolija, dolazak ovog fudbalera u Napulj osvežava Fabijetov život, sve dok on bez upozorenja ne bude uništen gubicima. Tada se priča sužava na samog Fabijeta koji luta bez pravca i cilja, izbegava rodbinu, pronalazi neočekivanog prijatelja i gotovo iz hira odlučuje da želi da se bavi filmovima.
Pre svega, The Hand of God predstavlja coming-of-age dramu o tinejdžeru koji pokušava da shvati svoj život, šta želi, šta mu treba, šta želi da radi. Nije potrebno puno da bi se shvatilo kako je ovo veoma lična priča za Sorentina čiji protagonista živi na istom mestu i u isto vreme kada je autor bio u njegovim godinama. Kao i život, ovaj film je pun melanholije, smeha, vulgarnosti, pa zbog toga nekima može predstavljati „samo“ gomilu stvari koje se nepovezano dešavaju. Što se mog mišljenja tiče, fali mu malo misterije i glamura Sorentinovih najboljih filmova.
Autor je nekoliko puta direktno naglasio kako je veliki Federiko Felini direktno uticao na njegov rad, a samim tim i na ovaj film. Početni kadar nam pruža pogled iz vazduha na more i grad Napulj koji vrvi od buke užurbanog života pre nego što se helikopter povuče nazad ka vodi – u ovim kadrovima postoji neosporna mističnost i lepota i postoje brojne scene u filmu koje im estetski pariraju. Sorentino ima reputaciju majstora detaljnog predstavljanja vizuelne lepote koju potvrđuje i ovoga puta.
Sorentino je u svom scenariju imao više temeljnih biografskih i filozofskih ideja na umu, pa se može reći da film nije studija tuge, iako fokus i ton koji je sadržao lagani komični dodir naglo napuštaju drugu polovinu filma. Završni razgovor Fabijeta sa buntovnim filmskim rediteljem iz stvarnog života dođe kao narativni antiklimaks jer predstavlja početak priče koja tek treba da se ispriča. Sve u svemu, Sorentino nam je ubedljivo predstavio šta mu je pomoglo da formira svoju filmsku ličnost i doživotnu naklonost prema prebogatoj kulturi svoje zemlje.
The Hand of God je ličan projekat Paola Sorentina pun neočekivane radosti, ali i jednako neočekivane tragedije – ovo nije njegov najbolji film, ali predstavlja prelepo snimljenu i pronicljivo predstavljenu priču o odrastanju, porodici, gubitku i individualnosti kao pokretačkoj sili.
moja konačna ocena: 8/10
