I’d rather fight waves than dive-bombers.
Među brojnim autorskim imenima modernog filma ime Kristofera Nolana (Christopher Nolan) uliva strahopoštovanje čak i onima koji ne mogu reći za sebe da su pravi filmofili. Svojim jasnim vizijama, briljantnim scenarijima i majstorstvom iza kamere se oprobao u nekoliko žanrova, a svaki njegov projekat je završio na raznoraznim listama najboljih filmova. Njegov najnoviji film Dunkirk je očigledan dokaz da se Nolan perfektno snalazi i u žanru ratnih projekata.
Ova istorijska ratna drama je smeštena u 1940. godinu na obale Lamanša i prati evakuaciju britanskih i francuskih vojnika, koje je nemačka vojska opkolila sa svih strana. Operacija spašavanja, a samim ti i film, je podeljena na tri dela: more (prevoz vojnika u Englesku), vazduh (delovanje protiv nemačkih bombardera) i kopno (vojnici moraju preživeti dok ne stigne spas).
Nolanova vizija predstavljanja ovih dešavanja je dovela do toga da pratimo tri odvojena narativa za svaki segment operacije spašavanja. Na moru pratimo brodić koji trojica civila voze ka Dankirku, nakon što je britanska mornarica izdala naredbu (zaplenila brodiće) za sveopštu evakuaciju vojnika. Plan je takav jer su mali brodovi manje vidljive mete za nemačke bombardere i podmornice. U vazduhu pratimo britanske pilote koji štite brodove i napadaju nemačke avione. Savezničkih brodova i aviona ima malo, jer se očekivala velika bitka za Britaniju, pa su se štedeli resursi.
U subjektivno najzanimljivijem segmentu na kopnu, 400.000 vojnika čeka brodove koji nikako da dođu, dok im za vratom dišu Nemci koji napreduju iz dana u dan. Međutim, Nemci menjaju taktiku, shvatajući da su vojnici lake mete za dejstvovanje iz aviona. Nolanov scenario prati trojicu vojnika koji sami pokušavaju da pronađu spas sa plaže. Moram naglasiti da likovima nije odrađena karakterizacija jer većini ne znamo čak ni imena, nego su arhetipi vojnika koji su zadesili u tom haosu, sa instinktom za preživljavanje i opstanak.
Nolanov fokus na njima je ono što ih izdvaja od ostatka vojnika, a kroz prikazivanje njihovih iskustava mi posredno vidimo posledice i dešavanja na plaži Dankirk. Film je prilično bogat takvim scenama, počevši od bombardovanja plaže na samom početku (vojnik leži na zemlji dok mu se približavaju bombe), pa sve do širokih snimaka potapanja brodova, kada su oni samo delić velikog mravinjaka koji se nada spasu, ali očekuje smrt. Koliko god ih scenario činio pojedincima, oni su samo deo očajne, preplašene grupe mladih ljudi.
Dunkirk nema puno dijaloga. Nolan akcentuje sama ratna dešavanja, svestan da mnogo više može da se kaže ili oseti manevrom aviona prilikom vazdušne borbe ili jednostavnim zumiranjem lica vojnika dok se približava bombarder. Pored maeastralne režije, fotografije i montaže, ono što će vam se uvući pod kožu je zvuk – jednostavnom upotrebom efekta približavanja aviona Nolan kreira skoro opipljivu tenziju, a neverovatno realistični zvukovi strahota rata će vam ostati u glavi danima posle gledanja.
Kao što smo navikli od ovog autora, ne dobijamo sve na tanjiru, jer se Nolan i ovoga puta inteligentno igra sa vremenom, samim tim zahtevajući koncetraciju kod gledaoca. Vreme je veoma bitan faktor doživljaja ratnog iskustva, jer scene na plaži traju nedelju dana, na brodiću traju jedan dan, dok se dešavanja u vazduhu odvijaju u toku jednog sata. Međutim, veštom montažom mi imamo utisak da se svi segmenti odvijaju u isto vreme – naša perspektiva na likove i dešavanja se menja sa promenom vremena i lokacije. Ono što je Nolan hteo reći je da je vreme možda relativno, ali je rat konstantan.
Moram spomenuti ono što mi je zasmetalo u filmu, a tu pre svega mislim na činjenicu da je pomalo frustrirajuće posmatrati tolike ljude kako herojski beže. Dunkirk kao jednu od tema ima herojstvo vojnika, ali mišljenja sam da ovo nije situacija u kojoj se koncept herojstva može glorifikovati. Takođe, nekima može zasmetati praćenje tri narativa jer se ne dešavaju u isto vreme, kao i nedostatak karakterizacije likova – samim tim je svaki lik samo jedan u moru vojnika i mi nemamo opciju da se povežemo sa njime.
Nolan oko sebe tradicionalno okupi ljude koji znaju svoj posao, a takav je slučaj i sa glumačkom ekipom. Samim tim što likovi nisu razrađeni, glumački kvaliteti još više dolaze do izražaja, a tu pre svega mislim na stare majstore Keneta Branu (Kenneth Branagh) i Marka Rajlansa (Mark Rylance). Tek nakon gledanja sam saznao da je Hari Stajls (Harry Styles) jedan od članova benda One Direction i da mu je ovo bio glumački debi, a svoj posao je odradio više nego dobro. Kilijan Marfi (Cillian Murphy) i Tom Hardi (Tom Hardy) su limitirani vremenom više od očekivanja, sa tim što Hardi nosi pilotsku masku skoro sve vreme, ali samim svojim prisustvom i harizmom obogaćuju svaku scenu.
Dunkirk je ambiciozni, intenzivni ratni blokbaster pun akcije, sa kompleksnom pričom i tehničkim rešenjima koje ga čine vrhunskim filmskim iskustvom. Možda koncept bežanja kući nije idealan način za predstavljanje herojstva, ali Nolan ponovo dokazuje da je verovatno najbolji i najkompletniji filmaš današnjice.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
