Dune: Part Two je epski sci-fi koji je režirao i producirao Deni Vilnev, dok je scenario napisao u saradnji sa Džonom Spejtsom. Reč je o direktnom nastavku filma Dune (2021) koji ekranizuje istoimenu knjigu iz 1965. godine (u tekstu za taj film sam mnogo detaljnije pisao o knjizi i istoriji poduhvata njene ekranizacije). U ovom nastavku pratimo Pola Altreidu (Timoti Šalame) koji se ujedinjuje sa narodom Fremena sa pustinjske planete Arakis kako bi pokrenuli rat protiv kuće Harkonen. Nakon gledanja prvog filma se nije ni znalo da li će biti nastavka (odobren je bio tek nakon distribucije filma) dok se sada već zna da će se treći film bazirati na knjizi Dune Messiah iz 1969. godine.
Ako je prvom filmu Dune trebalo previše vremena da dođe do suštine, ovaj filmski nastavak je u prevelikoj žurbi da pređe toliko toga da bi zaista dublje razmotrio mnoge tačke koje želi da postigne. Dune: Part Two počinje sa takvim samopouzdanjem da Vilnevova odluka da podeli roman Frenka Herberta na dva dela izgleda kao pametna odluka. Međutim, sada prvi film više liči na prolog nego na samostalnu priču, a drugi deo, iako je svakako poboljšanje u smislu narativa i vizuelnih elemenata, može na kraju izgledati kao prolog za šta god da je režiser naumio u delu koji sledi.
Rekao bih da se ni ovaj deo na kraju ne čini potpunim i to nije samo zbog otvorenog kraja filma u kome se putovanje Pola, poslednjeg živog naslednika kuće Atreida i mogućeg mesije za domorodačke stanovnike planete Arakis, proširuje izvan ovog pustinjskog dela galaksije. Razlog je i zato što se najbolje i najteže ideje priče, koje se odnose na religiozno proročanstvo i verski fanatizam i kako se oba tako lako iskorišćavaju ili stvaraju da služe moćnicima, stalno spominju, ali drže po strani zbog čitavog niza novih likova, novih sukoba, kao i proširenja onih već utvrđenih.
Nakon što su smanjili broj likova i fokus sukoba u prvom filmu, scenaristi nas gotovo odmah upoznaju sa sve više i više novih. Rekao bih da je to „više“ centralna filozofija pripovedanja scenarija, bilo da se radi o tome da se vidi i razume više Arakisa i njegovih stanovnika dok Pol učestvuje i počinje da vodi kampanju gerilskog rata protiv industrije rudarenja začina, ili u odvođenju priče u nekoliko drugih svetova kako bismo upoznali kolekciju novih likova – priča je toliko zauzeta uvodima i izlaganjem da je srž stvarne radnje pomalo užurbana, čak i u okviru skoro tri sata prikazivanja filma.
Srž stvarne radnje je jasno i generalno uspostavljena u prvom delu, a to je osveta iz više uglova. Polovog oca i većinu plemenite kuće Atreida je masakrirala zlobna kuća Harkonen – Pol želi da ubije barona Vladimira (Stelan Skarsgard), plutajuću mrlju zlikovca koji je organizovao pokolj i bilo kog drugog člana te kuće kao što je baronova desna ruka Raban (Dejv Bautista) ili sociopatski nećak Fejd-Rauta (Ostin Batler), koji dobija puno pažnje iako ne služi nekoj prevelikoj svrsi. Pol je takođe uveren da je car galaksije (Kristofer Voken) imao neke veze sa zaverom za ubistva, tako da i taj čovek mora da ode.
Polov plan je da se pridruži Fremenima i njihovim napadima na rudarske operacije, da upozna i istraži kulturu lokalnog naroda koji u suštini želi da se osveti za decenije kolonizacije i pljačke resursa. Polova majka Džesika (Rebeka Ferguson) takođe želi osvetu i odlučuje da iskoristi svoj religiozni uticaj kao indirektno sredstvo, a svoju sposobnost da kontroliše umove kao direktnije sredstvo da je postigne. Pripadnici Fremena posmatraju Pola sa sumnjom, a neki od njih sa poštovanjem, ali gotovo svi su ubrzo ubeđeni da je Pol ispunjenje mesijanskog proročanstva.
Pol uči njihovu kulturu i načine delovanja i pokušava da ostane što anonimniji deo kolektiva koji predvodi Stilgar (Havijer Bardem), poglavica klana i istinski vernik koji je sve više ubeđen da je Pol njihov mesija. Pol započinje nenametljivu romansu sa Čani (Zendeja) koja je početku sumnjičava u autsajdera, ali njih dvoje stvaraju međusobno poštovanje koje ovom delu daje stepen humanosti koji je nedostajao prethodnom.
Sve ovo je uglavnom podloga za akcioni i vizuelni spektakl, a od napada na masivne delove rudarske opreme preko transportne uloge peščanih crva sve do kinematografije nepregledne pustinje film je skoro u svakoj sceni ili kadru zaista spektakularan. U početnoj sekvenci postavljenoj samo protiv pomračenja prvi film izgleda još estetski blaži u poređenju sa ovim, a scena gladijatorske borbe u matičnom svetu Harkonena je upečatljiva po načinu na koji crni mesec sve pretvara u monohrom. Centralna sekvenca u kojoj Pol pokušava da zajaše peščanog crva eliminiše svaki inicijalni nagoveštaj gluposti pretvarajući je u zastrašujuće i intenzivno iskustvo.
Moram spomenuti da mnoge druge ili do sada nepominjane (poput likova koje glume Florens Pju i Lea Sejdu) ili sada razrađene (kao što je Džesikin religiozni uspon) teme preopterećuju narativ. Rezultat je da se svaki element priče Dune: Part Two čini nedovoljno razvijenim, a manje je bitno da li je to pitanje prilagođavanja svega iz obimne knjige ili skraćenja previše tih stvari – dobijeni film ne deluje kao da govori celu priču koju želi da ispriča.
Dune: Part Two je vizuelno uzbudljiv i narativno epski nastavak adaptacije čuvene naučno-fantastične knjige u kome je nedostatak razvoja likova i preopterećenost priče savršeno prekriven pravim filmskim spektaklom.
moja konačna ocena: 9/10
