There are some sins that you can’t come back from, you know. No matter how hard you try. You just can’t, you know. It’s like the Devil is waiting for your body to give up because he knows…he knows that he already owns your soul. Then, I think maybe, you know, there is no Devil. You die, and God, he says, nah…nah, you can’t come in. You have to leave now. You have to leave and go away, and you have to be alone. You have to be alone forever.
Mali, nerazvikani i, nažalost, nedovoljno reklamirani filmovi kod mene skoro, pa uvek imaju najbolju prođu, mnogo značajniju nego neki razvikani naslovi koje iščekujem(o) celu godinu. Ovakvi mali filmovi često znaju da iznenade, naravno pozitivno, a nekada iznenade i mene koliko su bolji od mojih očekivanja. Upravo je takav slučaj sa ovom krimi-dramom.
Bob Saginovski (Tom Hardy) je povučeni tridesetogodišnjak iz Bruklina, inače barmen u kafiću svog rođaka Marva (James Gandolfini). Taj kafić je nekada pripadao Marvu koji je bio primoran da ga proda zbog kockarskih dugova, a sada je u vlasništvu čečenske mafije koja ga koristi za reketirenje. Jedne večeri, vraćajući se sa posla, spašava od skoro sigurne smrti povređeno štene pitbula. Tada upoznaje tajanstvenu Nadiu (Noomi Rapace) koja ga nagovara da udomi štene kome daje ime Roko. Nakon par dana, za vreme njegove smene, kafić napadaju dva pljačkaša pod maskama što izgleda kao nasumični čin, ali iza toga se ipak krije skriveni plan koji će za neke od učesnika biti poguban.
Film je adaptacija kratke priče imena Animal Rescue poznatog američkog pisca Denisa Lihejna koji je, između ostalog, scenaristički zaslužan za filmove Shutter Island, Mystic River i Gone Baby Gone. Ove godine je izašao i istoimeni roman, produbljenije priče nego u filmu, koji je pisac izvukao iz ovog filmskog ostvarenja. Film je delo talentovanog belgijskog režisera Mihaela R. Roskama (Michaël Reynders) koji je poznat po odličnoj krimi-drami Rundskop (Bullhead) iz 2011. godine. Kako se da zaključiti njegov fah su krimi drame, ali sa naglaskom na psihološkom profilu glavnog lika.
Ovaj projekat je čistokrvna krimi-drama, sa minimumom mešanja ostalih žanrova što, po mom mišljenju, samo doprinosi još većem kvalitetu filma. Satkan je od sjajnih dijaloga i još boljih i upečatljivih monologa. Atmosfera filma je misteriozna, a u isto vreme i na neki čudan način, smirujuća, ali sa konstantnom dozom pretnje da će nešto veliko da se desi, da eksplodira. Međutim, to neće biti neka žestoka jurnjava, akcija ili pucačina kao što biste možda očekivali, nego će biti odličan završni tvist koji je malo ko mogao predvideti. Upravo u tome i jeste najveća čar ovog filma. Mnogi ga porede ili povlače paralele sa nekim naslovima koji meni nikad ne bi pali na pamet poput Pride and Glory ili Mean Streets. Po mom utisku, ovaj film je mešavina filmova Killing Them Softly i Out of The Furnace, ako posmatramo atmosferu, ozbiljnost i glumačke veličine u ovim filmovima.
Svi nabrojani radovi imaju dosta toga zajedničnog, a lakoća pričanja priče uprkos ozbiljnoj tematici je glavna zajednička stvar. Ozbiljnost u ovoj krimi-drami ne prelazi u tmurnu atmosferu, kako bi se očekivalo u sličnim ostvarenjima, ali ostaje na veoma visokom nivou i dokaz za to je nedovoljno prikazane topline u filmu, a ima dosta prostora za to (pas, devojka). Šteta, jer mislim da bi film sa malo više razrađenije ljubavne priče samo dobio na značaju. Samim tim, patetike koja bi se eventualno očekivala u nekim scenama i nema u filmu, a to je veliki plus, tako da otprilike shvatam šta je režiser time hteo da postigne, ali i dalje stojim pri svome da je toplina skoro isto važna kao i dubina psihologije lika na koju je išao u ovom filmu.
Pored toga, ono što je najbolje i što nosi i drži visoko ovaj film je Tom Hardi. Njegov lik je odlično napisan, još bolje razrađen, a maestralno odglumljen. Kada se upoznajemo sa njegovim likom čini nam se simpatičan, dražestan, malo tih i povučen, malo i misteriozan. Sve su to pozitivne strane njegovog lika koje on ispoljava tokom osamdeset minuta filma dok u zadnjih petnaestak minuta vidimo i upoznajemo pravog njega. Ta sposobnost da pređe iz jednog pozitivnog i dopadljivog lika u potpuno suprotan lik je zaista fascinantna, ta lakoća sa kojom to radi. Mislim da sam dosadila svima pisajući hvalospeve o njegovoj glumi koja zaista nikada nije bila upitna. Ove godine ima dva fantastična performansa (Locke) i samo možemo da sa nestrpljenjem čekamo neke sledeće projekte jer on sigurno neće razočarati.
Drugi sjajan lik u filmu je režiserov miljenik, sjajni i talentovani belgijski glumac Matias Skonaerts (Matthias Schoenaerts) koga smo gledali u glavnoj ulozi u spomenutom Bullhead i u romantičnoj drami iz 2012. godine Rust and Bone sa Marion Kotiljar. Njegov lik u filmu se čini kao rendom momak, ali nije, tu je sa razlogom. Odlično je odglumio svoj deo, kao i Numi Rapas koju znamo kao Liset Salander iz švedske Millenium trilogije, ali moram istaći da je u filmu njena gluma minimalna, kao i njen lik koji je minoran za sam film, više je usput tu. Jednostavno je nedovoljno iskorišćena, kao i poslednje pojavljivanje Džejmsa Gandolfinija (preminuo ove godine). Njegov lik je dobro zamišljen, ali je nedorečen i traljav, i ovom ulogom je neslavno završio svoju, prerano prekinutu, sjajnu karijeru.
The Drop zasigurno neće privući dosta publike, neće pokupiti najsjajnije lovorike kritike, niti će osvojiti neke bitnije nagrade, niti će ostati upamćen u nekoj bližoj filmskoj istoriji kao neko vanvremensko filmsko ostvarenje. To nikako ne umanjuje njegov nepobitan kvalitet i nemojte da vas to spreči da pogledate ovaj film jer itekako vredi, ako ni zbog čega drugog, onda zbog Toma Hardija, aduta koji uvek dobija na filmskom platnu. Apsolutna preporuka za gledanje, naročito fanovima žanra.
9/10
