Povodom proslave sedamdeset godina od pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu rešio sam da se podsetim ovog obimnog projekta režisera Olivera Hiršbigela (Oliver Hirschbiegel) u kome se, najkraće rečeno, autor bavi poslednjim danima Hitlera koje je proveo u bunkeru u centru Berlina, a samim tim i poslednjim danima nacističke Nemačke i Drugog svetskog rata u Evropi uopšte.
Na samom početku se upoznajemo sa pravom Traudl Junge, ličnom sekretaricom Adolfa Hitlera, na osnovu čijih je utisaka snimljen ovaj projekat, uglavnom iz njene perspektive. Nju u filmu tumači Aleksandra Maria Lara (Alexandra Maria Lara). Nemačka stoji na ivici poraza sa Sovjetskom vojskom koja je okružila Berlin, ali Hitler (Bruno Ganz) je i dalje uveren u pobedu i po svaku cenu odbija predaju. Ipak, pojedini nemački lideri, poput Geringa i Himlera, polako napuštaju firera kako bi izvukli bar živu glavu, a oni koji su do poslednjeg dana ostali verni nacističkoj idelogiji moraju pronaći način da se okonča bitka za Berlin.
Akcenat radnje je stavljen na samog Hitlera, čoveka koji naizmenično puni oficire optimizmom, viče na njih i zadaje nove zadatke, ali i polako zapada u manijakalnu samoubilačku depresiju i organizuje svoje samoubistvo. Konkretan problem filmadžija je što svi na svetu znaju kako se rat završio, a samim tim se ne može očekivati i neočekivani rasplet, pa je scenario uglavnom pravolinijski. Sa druge strane, postojao je još jedan potencijalan problem, a to je da autor ne pretvori film u melodramu koja ili glorifikuje ili otvoreno kritikuje Hitlera. Ta zamka je uspešno izbegnuta i mi posmatramo neutralno istorijsko viđenje ovog čoveka, sa svim svojim (ne)ljudskim osobinama.
Činjenica je da je veoma teško povezati se sa ovim čovekom, pa su autori kao protagonistu odabrali sekretaricu. Na samom početku starica Junge govori svoje iskreno priznanje kako nije imala pojma o onome što se dešavalo van Berlina, i to, u kombinaciji sa mladom, naivnom Junge iz filma, ostavlja mnogo veći prostor da se ostvari određena simpatija prema akterima ove priče, a ekranizovano ih je čak 37 iz Hitlerovog bunkera. Svaki oficir, svaki vojnik, svaka sekretarica će ostaviti drugačiji utisak na svakog pojedinačnog gledalaca, a čak će i vaše mišljenje o Hitleru lutati od harizmatičnog političara, preko đavola na zemlji, pa sve do neshvaćenog starca kome su ideali pomutili razum.
Iskreno, nakon prvog gledanja zaista nisam znao šta da očekujem od filma. Pretpostavljao sam da podatak da se radnja 90% vremena dešava u bunkeru ne obećava previše akcije, ali je izvrstan scenario učinio da se ni ne oseti potreba za njom. Istina, pojedine scene predstavljaju test za vaše strpljenje, dok su neke mogle biti i izbačene, ali je najveći broj njih tu kako bi vam što više dočarao ono što se dešavalo tih dana u tom bunkeru. Videćete brojne paradoksalne scene (vegetarijanske obroke, proslave rođendana), pobliže se upoznati sa ljudima o kojima ste učili u udžbenicima iz istorije i brutalno iskreno ćete sagledati fašizam kroz prizmu njegovih kreatora. Na kraju, mora se pohvaliti kompletna ekipa filma jer je potrebna velika hrabrost da se napravi projekat koji na tako iskren način ekranizuje najcrnje momente sopstvene istorije.
Bruno Ganc u ulozi firera je jednostavno neverovatan, nemoguće je zamisliti nekog drugog glumca u njegovoj ulozi. Kada je on u sobi, sva pažnja je na njemu, kao da je veoma strog nastavnik tokom predavanja u školi. On ni u jednom momentu ne karikira svoj lik, niti ga preglašava, nebitno da li se dešava scena u kojoj Hitler viče na sve oko sebe ili vodi intiman razgovor sa pojedincima. Svaki put kada je naglašen u krupnom planu ili kada vidimo samo njegove obrise u pomrčini prostorije on radi ono što bi i trebalo, dodaje napetost i određeni užas čitavoj situaciji. Aleksandra Maria Lara je odlično tumačila svoj lik koji je odlično doziran i relativno simpatičan, ali povremeno beži u patetiku. Njima podršku pruža izvrsna plejada sporednih glumaca.
Sa tehničke strane projekat jednostavno nema mane. Majstorska režija koja stvara osećaj klaustrofobije u bunkeru, ali opet ostavlja prostor za likove, izvrsna montaža, rad kamere koji se dosta oslanja na hendšejk kako bi dočarao realnost situacija, prikazi pojedinih bitaka u Berlinu, kao i minimalni specijalni efekti – sve je na svom mestu i deluje kao kompletna celina. Posebno pohvaljujem rad kamere, koja odrađuje veoma veliki posao u stvaranju generalnog utiska, kao i maestralan zvuk i zvučne efekte. Primećuje se da se filmom prožima mali broj muzičkih delova.
Downfall je vanvremensko filmsko iskustvo sa vrhunskim kvalitetom izrade i neverovatnim performansom Bruna Ganca koje ni najveće skeptike neće ostaviti ravnodušnim. Projekat koji ne staje ni na jednu stranu i koji treba da stoji rame uz rame sa najboljim ratnim filmovima svih vremena.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]