Dogman je francuski dramski triler na engleskom jeziku koji je napisao i režirao Lik Beson, a u njemu glavnu ulogu tumači odlični mladi glumac Kejleb Lendri Džons. Protagonista je Dag, čovek koji zlostavljan kao dečak, a život je posvetio pomaganju drugima, nastupima u kabareu i brizi o velikoj grupi pasa lutalica. Film je premijerno prikazan 31.avgusta u takmičarskom programu 80. filmskog festivala u Veneciji, a u bioskope je pušten 27. septembra prošle godine.
U uvodnoj sceni ga krvavog zaustavlja policija, početan susret sa njim deluje kao kombinacija iznenađenja i šoka koja stvara određenu distancu, ali isto tako sugeriše da je njegova ličnost čudna misterija koju je potrebno rešiti. Tom prilikom je uhapšen zbog neutvrđenog zločina dok je vozio kamiončić prepun pasa. U pritvoru ga posećuje psihijatar koja je i sama imala istoriju zlostavljanja u detinjstvu i nedavnoj prošlosti. Pozvana je da ga analizira i tokom njihovog razgovora dobijamo pun obim Dagove životne priče, uglavnom ispričanu hronološki pomoću flešbekova i sa Dagovom naracijom. Početna scena sama po sebi sugeriše da nas očekuje, karakteristično za Besona, akciono orijentisani vrhunac priče.
Baza scenarija je da Dag, koji je ostao gotovo paralizovan od struka naniže, može da razgovara sa psima i da ga oni razumeju i slušaju. Ovaj bizaran koncept bi u manje ozbiljnoj priči poslužio kao zabavna, intrigantna podloga za neku komediju, ali ovde dolazi sasvim prirodno, kao neka logična posledica okolnosti u kojima je Dag živeo. Trauma iz detinjstva ga je naterala da veruje psima, tako da ih tretira kao svoje bebe koje mu pružaju neograničenu ljubav. Sa jedne strane imamo čovekovu hehumanost, a sa druge pseću odanost prema čoveku – koje su čistije životinje, one pune mržnje i nasilja ili one pune ljubavi i prijateljstva?
Saznanje o Dagovoj užasnoj prošlosti, borbama koje je pretrpeo kroz svoj život i kako je svoj bol pretvorio u nešto korisno za sebe i druge stvara osećaj saosećanja prema njemu. Kao da ovo samo po sebi nije dovoljno Beson dodaje i melodramu o tome kako je Dagu slomljeno srce. Džons je uspeo da pronađe samu srž boli svog lika i predstavlja nam ga sa apsolutnom ranjivošću – tokom ovog filma sam prvi put pomislio da bi ovaj glumac bio izvrsni Džoker. Priča je dobrim delom tužna, ali veoma zanimljiva i zainteresovala me je za konačnu sudbinu glavnog lika.
Moram priznati da nisam očekivao ovako zanimljive dijaloge kroz koje se prožimaju razgovori o psihološkim posledicama zlostavljanja, pitanju identiteta, ekonomskoj nejednakosti i određenom božanskom prisustvu u svetu. Narativ istražuje pitanja o ispravnom i pogrešnom, samoopravdanju, skrivanju od onoga što zaista jesmo i tome da budemo baš onakvi kakvi želimo da budemo. Posebno mi se dopalo predstavljanje kako pas ili malo dete mogu da nas sklone sa ivice i vrate u normalu.
U suštini, Dogman je jedan rolerkoster očekivanja i dešavanja. Od čudnog koncepta dobijamo lika koji zaslužuje naše saosećanje, tužnu priču Beson nabija melodramom do maksimuma i taman kad pomislimo da je ovo sve ozbiljno dobijamo scene poput one u kojoj mali pas otvara vrata garaže kako bi drugi psi ušli u kuću da pokupe nakit i sve vredno što mogu da ponesu. Međutim, poneki baš nelogični zapleti ne čine da odustanete od filma jer je već pre toga urađen odličan posao da mu se posvetimo.
Činjenica je da je sve ovo moglo mnogo bolje da se realizuje, pre svega su se mogli smanjiti melodrama i klišei koji su na momente preterano upotrebljeni. Njihova svrha je da usmere priču u jednom pravcu koji je takođe očekivan, ali je odlično realizovan – nisam očekivao da ću ovoliko biti oduševljen protagonistom koji ustaje iz invalidskih kolica obučen kao Merilin Monro i puca iz sačmare.
Dogman predstavlja mešavinu ideja, ugurava se u nekoliko žanrova i pored puno melodrame uspeva da se mi kao gledaoci izgubimo u njemu – pre svega je za to zaslužna glumačka veština glavnog glumca koja nas vozi u ovoj uvrnutoj filmskoj vožnji.
moja konačna ocena: 7/10
