Pretraživajući nepregledne poljane svoje baze filmova gotovo uvek se kao riba za mušicu uhvatim kratkog naslova. Izbor je pao na Ditto, kojeg u bekapu imam već skoro pola godine. Prisetih se lepog i jednostavnog postera dvoje mladih ljudi, setnog pogleda prema gore, okrenutih leđima u prostoru nekog autobusa, a ispod njih pojedinačno četvorocifreni brojevi za koje će se tokom gledanja filma ispostaviti njihova važnost.
Ditto, u prevodu isto, je romantična sci-fi bajka koja prati samozatajnu studentkinju So-eun, koju ludo privlači kolega Dong-Hee, u međuvremenu povratnik sa služenja vojnog roka. Valja napomenuti da je godina 1979, vreme političkih previranja i još uvek nezaceljenih ratnih rana između dve Koreje. Trudeći se da je ne uhvati u špijunaži, So-eun nehotično uzme stari radio transmiter. Taj predmet ona pokušava da vrati, ali okuražena zanimanjem njene simpatije za nepostojeći hobi tranzistor vraća kući. U noći pomračenja meseca, radio se probudi, a na vezi je mladić Ji In, gde u razgovoru sa njim zaključi da studiraju na istom fakultetu. Nakon neuspešnog upoznavanja shvataju da žive u različitim vremenskim periodima. Naime, Ji In živi u budućnosti ili kako ko shvata u sadašnjosti, tačnije u 2000 godini.
Naravno da mi je prvo pao na pamet američki film Frequency pušten u distribuciju iste godine sa Denisom Kueidom i Džimom Kaviezelom. Pišući ovaj tekst oba filma su bila puštena u rasponu manjem od mesec dana, pa se teško može dokazati da je neko nekom ukrao ideju za film. Naravno, postoje i razlike u interpretaciji i žanrovskim strukturama dotičnih filmova. Ditto je klasična ljubavna priča, dok je Frenkvencija moćna drama o odnosu pokojnog oca i sina, ali i začinjena trilerskim komponentama i mnogo je dinamičnijeg ritma. Lično, meni se Frenkvencija više dopada, mada i Ditto ima par asova u rukavu.
Ditto pre svega krasi melanholična fotografija, koja se tako lepo utapa u senzibilitet filma. Posebno je lepa uvodna scena gde prevladava smeđkasta komponenta, a nakon toga tu smeđu boju prekrivaju ogromne bele pahuljice, a sve je snimljeno tako kao da se dešava unutar snežne kugle. Scene šetnje su naglašene jesenjim bojama lišća, koji stvaraju opasače ceste ukrašene florom i faunom, po kojoj kao puževi laganim tempom klize naši junaci. Sahat kula postavljena na centru univerzitetskog trga je isto simboličan prikaz toga neuspešnog upoznavanja glavnih likova.
Muzika je tu važan faktor. Klavirska instrumentala idealno iskorišćena na svakom emotivnom vrtuljku, gde su oči na rupu da kapitulišu slanim suzama, čiji sastav niz obraze nepovratno odnosi deo boli i gneva. Ta povremena intermeca su svakako bolji deo filma, koji svesno pati od manjka konstruktivne priče i nekog naročitog objašnjenja zašto i kako možemo čuti i uhvatiti te frekvencije iz prošlosti.
Lošija komponenta je i korejski humor koji, istina, ovde nekad i upali, kao i naivna upucavanja u pojedinim scenama koje su upravo upropašćene tom prenaglašenom glumom posebno onda kada se eksplicitno jasno ispoljavaju osećaji. Korejci su inače, kao i većina naroda dalekog istoka, jako stidljivi u iskazivanju osećaja, pa im bolje leže skriveni pogledi sa distance, šturi dijalozi gde slika priča mnogo više, čija radnja ima u sebi odricanja, koja upućuju na veliku ljubav, koja neće biti realizovana fizički.
Njihova romantika opasno ide po ivici dobrog ukusa i nekada prelazi u patetičnost (što je odlika i kvalitetnijih filmova), ali izvlače je mudri zaključci na kraju balade.
Osetna je povezanost između klasične muzike i dalekog istoka, a ta svaka nota je prevedena kroz jedan jedini pogled, trzaj lica ili drhtaj tela. Detalji poput scene punog meseca koja obasjava okno sobe So-Eun i da baš u tom blaženstvu čuje zvuk radio odašiljača se ne mogu sa takvom lakoćom napraviti u evropskoj i američkoj kinematografiji. Taj zvuk radio odašiljača predstavlja se kao zov ljubavi, koja je veća od ovozemaljskih zakona. Požrtvovanje i odanost su temelji toga društva i objašnjeni su gledaocima, kroz stavku da menjajući nešto ugrožavamo tu ravnotežu bitisanja na našem jedinom i nezamenjivom prostoru, da vreme neupitno brzo prolazi i da ga treba iskoristiti.
Ako ćete tražiti logiku i iglu u plastu sena ovo nije film za vas, a ako vapite za jednom dozom romantike kako bi joj se prepustili onda je to upravo film koji tražite.
7/10
