Pre nego što se upustim u kritikovanje ovog filma, smatram da je vrlo važno da na samom startu napomenem da zaista ne znam nešto previše stvari o Lejdi Dajani. Svo moje znanje o životu preminule princeze od Velsa je bazirano isključivo na onome što je dostupno na Vikipediji i nekolicini novinarskih članaka, tako da se nadam da mi neki strastveni ljubitelji nekadašnje najpoznatije žene na svetu neće zameriti ako slučajno neku dimenziju njene ličnosti ne budem najbolje protumačio.
“Diana” je biografski koji se fokusira na poslednje dve godine života princeze Dajane. U ovom skromnom isečku, reditelj Oliver Hiršbigel (Oliver Hirschbiegel) pokušao je da ilustruje ono što je Kejt Snel (Kate Snell) napisala u svom izuzetno popularnom romanu “Diana: Her Last Love“. Pored prikaza karakteristika koje su ovu harizmatičnu i šarmantnu ženu sa istančanim ukusom za modu i humanitarnim pristupom učinile toliko slavnom i posebnom, “Diana” za glavnu temu ima i da prikaže “zabranjenu ljubav” između princeze i pakistanskog hirurga Hasnata Kana.
Iako kada se ovako izloži sinopsis, film deluje kao vrlo uzbudljiv miks dve potpune krajnosti iz princezinog života, moram ipak nažalost da napišem da realizacija nikako nije uspela da kapitalizuje na svom vrlo dobro iskopanom temelju.
Scenario je definitivno najslabiji segment ovog filma. Pored banalizovanja odnosa, ofrlje napisanih likova, brojnih logičkih propusta (kao što je npr. ideja da najpoznatija žena na svetu, osoba čije lice samo što još nije na wc papiru, može neprimetno ulicama da se šeta jer nosi samo periku) i zaista nestvarno iritantnih dijaloga, ono što ovde najviše izostaje jeste taj osećaj strasti između protagonista, odnosno ta varnica koja bi nas ubedila da se par zaista trudio na sve moguće načine da bude zajedno. Iako se Naomi Vats (Naomi Watts) lepo pokazala i zaista je uložila osetan trud da njen portret princeze liči na nešto, njena hemija sa Navinom (Naveen Andrews) na ekranu je nepostojeća. Njihov odnos je dosta krut i neuverljiv.
Pored toga što Naomi u nekoliko navrata fizički više podseća na Meg Rajan (Meg Ryan) nego na princezu, njena mimika i šarm su definitivno na mestu. Što se tiče ostatka glumačke ekipe, nikoga ne bih nešto preterano isticao jer su im role dosta jednodimenzionalne. Naravno, pošto glumi drugu veću ulogu u filmu, u obavezi sam da prokomentarišem Navinov doprinos koji je nažalost, više nego mizeran. Navin jednostavno ne nudi ništa što bi nam Hasnata učinilo iole interesatnim i vrednim princezine pažnje. Apsolutno niti jedan bitniji kvalitet ličnosti mu nije istaknut, osim tog da voli svoj posao, porodicu i džez muziku. Jako traljavo.
Kako prenose brojni svetski mediji, Hasnat Kan, koji i dalje živi i radi u Engleskoj, okarakterisao je film kao “potpuno pogrešnim” i rekao da nema nameru da ga gleda. On o svom vremenu sa princezom Dajanom nije nikada govorio u javnosti i tvrdi da ga niti jedan od saradnika na ovom flimu nije kontaktirao, što ilustruje koliko je zapravo truda uloženo u realizaciju ovog projekta. Jasno je da je film rađen po romanu, ali zanemariti priliku da saznate nešto više o svom subjektu iz prve ruke je više nego bizarno.
Ono što mi je dodatno zasmetalo u ovom filmu jeste momenat sa Dajaniniim sinova. Tokom čitavog toka protagonistkinja pominje svoju decu, navodi kako su joj najbitnija stvar na svetu, a reditelj ih samo u jednom momentu prikazuje na sekund. Zar ovo nije kontradiktorno?
Iako je “Diana” tehnički izuzetno dobro snimljen film i nudi brojne momente koji lepo karakterišu pritisak pod kojim je princeza živela, on ipak ne uspeva da prenese ono što je centar ovog ostvarenja a to je bezuslovna ljubav koja ruši sve staleške barijere i religijska shvatanja. “Diana” poseduje svoje dobre momente, ali ipak na kraju ostavlja dosta slab celokupni utisak.
4/10
Autor: Goran Mirković
