When you’re black, it’s almost like having a gun pointing right at your face.
Ketrin Bigelou (Kathryn Bigelow) je američka autorka društveno angažovanih filmova, koja je svakako najpoznatija po tome što je jedina žena u istoriji dodele Oskara koja je dobila nagradu za režiju (The Hurt Locker). U svom najnovijem projektu ponovo sarađuje sa scenaristom i producentom Markom Boulom (Mark Boal) i donosi istorijska dešavanja smeštena u Detroit leta 1967. godine, kada su međurasne tenzije dostigle vrhunac.
Te godine, u istoriji zabeležene kao long hot summer of 1967, desila se erupcija demonstracija afro-amerikanaca širom SAD-a. U kratkom prologu vidimo kako su oni, nakon Prvog svetskog rata, migrirali na sever u potrazi za poslom u industrijskim zonama, dok su se belci, nakon Drugog svetskog rata, povukli u predgrađa. Afro-amerikanci su tako ostali u siromašnim industrijskim kvartovima, a jedini belci koji su tu zalazili su pripadnici policije, koji su u velikom procentu bili nasilni rasisti.
Na početku filma pratimo nastanak petodnevnih demonstracija u Detroitu, a neposredan uzrok je upad policije u nelegalni noćni klub i izbacivanje ljudi na ulicu. Tiho protivljenje je ubrzo preraslo u bacanje kamenica ka policajcima, a situacija je iz minuta u minut bivala sve opasnija. U narednih pet dana Detroit je postao ratna zona, vojska je poslala tenkove i tešku artiljeriju kako bi uspostavila mir i tom prilikom je stradalo 43 ljudi, uglavnom civila. Prva polovina narativa široko obuhvata događaje i pri tome nas upoznaje sa likovima koji će biti centar priče u drugom delu filma. Kako se bližimo drugom delu, tako se priča sužava i centira na čuveni događaj u motelu Aldžir. Tamo se okupila šarena ekipa likova koja nije previše marila za pobune i zabavljala se, ali je problem nastao kada je neko ispalio metak ka policajcima…
Ketrin Bigalou i Mark Boul donose još jedan napet i beskompromisan film koji upire prst u oko američkoj demokratiji, podseća na događaje iz nedavne istorije i upozorava koliko je malo potrebno da stvari izmaknu kontroli. Ovo nije novinarski projekat ili film koji je pun fikcije, iako ima istorijsku podlogu (kako bi bolje preneo autorovu poruku ili bio zanimljiviji za gledanje). Detroit dramatizuje događaje u skladu sa tradicionalnim filmskim narativom, ali se isključivo bazira na izjavama i sećanjima ljudi koji su učestvovali u istorijskim događajima. Zbog toga se kroz čitav film osete bes, frustracija i osećaj bespomoćnosti.
Režiserka iskusno nabija tenziju kombinacijom arhivskih snimaka, izveštaja sa televizije i snimanjem ručnom kamerom, čime se postiže ubedljiv polu-dokumentarni utisak. Posmatramo političare koji postavljaju pitanje zašto se sve ovo dešava, ali nakon tri dana praćenja pobune autori nude konkretan odgovor na ta pitanja. Akcentovanje jednog događaja, koji koncetriše sve ono sa čime su se afro-amerikanci konstantno suočavali, praktično pokazuje sistemsku korupciju i rasizam – psihičke torture, fizički napadi i oduzimanja života od strane policajaca koji su toliko zaslepljeni mržnjom da nisu svesni da rade išta loše ili su ubeđeni da im autoritet dozvoljava da rade šta im se prohte bez posledica.
Kako se narativ sužava na jednu lokaciju, a tenzija postaje sve jača, tada do izražaja dolaze veštine režiserke i kvalitetne glumačke izvedbe. Bigelou koristi close-up snimke na svojim glumcima kako bi dočarala emocije žrtava, hladnokrvnost policajaca i sveopšti osećaj klaustrofobije. Međutim, stiče se utisak da su se autori više bavili činjenicama nego ljudskim faktorom, zbog čega ostajemo uskraćeni za bolju karakterizaciju likova, a samim tim i za emotivno zbližavanje sa njima. Čitav kasting je odlično odradio svoj posao, a posebno se ističu John Boyega, Anthony Mackie i Algee Smith sa jedne strane i funny eyebrow actor Will Poulter kao predstavnik snage zakona.
Detroit je uznemirujuća dramatizacija istorijskih događaja koja efektno pokazuje posledice rasističkog nasilja, ali nema dovoljno dramskog naboja i ne uspeva da nas emotivno zbliži sa likovima i dešavanjima u filmu. [yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
