Despre Oameni si Melci/ Of Snails and Men (2012)

Baš dok pišem ovaj tekst u američkim bioskopima se emituje Delivery Man sa Vinsom Vonom u glavnoj ulozi. Inače, ovaj film je rimejk kanadskog filma Starbuck, a priča govori o neodgovornom muškarcu srednjih godina čija se svakodnevnica iznenada menja jer ustanovi da je otac ni manje ni više nego 533 dece. Ovo pišem iz jednog prostog razloga. Zajedničko između ova dva filma i rumunskog je klinika za plodnost, odnosno banka sperme, ali razlozi su potpuno drugačiji. U američkom i kanadskom banka sperme svojom greškom rezultira nevolju glavnog lika, jer je njegovom „donacijom“ neke davne godine udahnula život hrpi dece i sad oni zahtevaju identitet biološkog oca, dok u rumunskom predstavlja revolucionarnu ideju nadobudnog fabričkog plejboja za rešenje da spasi firmu od stečaja, jer „doniranjem sperme“ kršnih mladih Rumuna oni bi dobili preko potrebna sredstva da otkupe firmu i da zadrže radna mjesta.

Ovaj projekat se može klasifikovati kao komedija, ali ipak nije klasična urnebesna nego gorko/slatka. Davno je Bili Vajlder rekao da za dobru komediju se samo treba uzeti ljudska svakodnevica, jer sam život je i komedija i tragedija. I ovaj film možemo ubaciti u isti koš rumunskog novog vala iako problemima pristupa sa jedne opuštenije i zabavnije tačke gledišta.

Privatizacija je u toku. Veliki socijalistički fabrički giganti su na izdisaju. Isti ljudi su na čelu, kao i u eri Čaušeskoga. Sumnjivi poslovni ljudi se motaju po novonastalom demokratskom društvu i kao lešinari za male pare otkupljuju ono što se otkupiti da. U talu sa svojim poslovnim partnerima iz Francuske je i direktor, mačka sa devet života, kreator i režiser sudbine života radnika, kriminalac i manipulator. Pod izgovorom da se firma pošalje u stečaj i otpusti višak radnika, kao da se i reorganizira u proizvodnju i obradu puževa za francusko tržište, baca krinku da se ništa izvan zakona ne radi. Sada dolazimo do glavnog glumca ove priče Georgea. Iako poštenih ideala on nije moralna cvećka. Vara ženu sa svih strana, a poslednji trofej koji je „podigao“ bila je Manuela, seksipilna direktorova sekretarica.

On je naravno prifil klasičnog Balkanca, socijalistički osvešten, bučni sindikalista koji se usprotivljuje da fabrika ode u stečaj iako dobija garancije da će ostati na poslu. On je narodski rečeno raja. Drugi lik po težini je Manuela, naoko površna devojka u tridesetim godinama, ali kako film odmiče tako otkrivamo pozadinu njenog života, kao i to da nije reč o priglupoj lepotici nego osobi sa planom i životnim rezonom. Nakako nas i režiser navodi da imamo predrasude prema toj lepotici, pa nakon toga da dobijemo otrežnjenje u vidu jedne nezavisne, osećajne osobe sa karakterom. Manuela je i predmet Oliverove žudnje, klasičnog tatinog sina, ali koji na vreme shvati da svoju kožu ne želi prodavati za „malo“ vrednosnog papira ako će to ostaviti dalekosežne posledice na mnoge ljude. Treći glavni lik je direktor fabrike, namazanko iz onog sistema, mačka se devet života, koja se svugde snalazi kao riba u vodi. Iako predstavlja negativnu stranu prikazan je simpatično posebno u scenama prilagođavanja tim modernim tekovinama zapada. I on i njegova žena počinju, tako da kažem, savladavati kurs ponašanja više klase, nabavkom kućnog ljubimca, uživanjem u nekim skupljim jelima itd.

despre_oameni_si_melci_1_foto_adi_marineci_24760800

Zanimljiva je i ona priča koja se priteže mimo fabule, negde u prikrajku, na TV ekranima kada se odvija dijaloška scena ili se tiho gleda televizija. To je dolazak kralja popa Majkla Džeksona. Pored dolaska privaticacije, kapitala, dolazi i muzička mašinerija koja bi trebala spojiti davno zidom rastavljene blokove. Majkll se slika sa decom, pozira u uniformi rumunske nacionalne garde, pa čak i snima promo spot za neku svoju pesmu. Dok odlazi nekako simbolično ostavlja zemlju isti tim satrapima u drugim maskama, samo što se sada ne zna ko i na kakav način krade, nego samo, kao i u ranijem sistemu, ko to plaća na svojoj koži.

Glumac Andi Vasluianu (Andi Vasluianu) me umnogome podseća na Mikija Manojlovića, a ambijent i stilska figura filma na Kusturičeve radove „Sječaš li se Dolly Bell“, a posebno „Otac na službenom putu“, jer službeni put u ovom slučaju predstavlja Banku sperme, a u Ocu to je bio zatvor. U tipičnom stilu Abdulaha Sidrana napisana je scena kada radnici pišu Princu od Bruneja jer tobože on je najbogatiji čovjek na svetu i šta je njemu dati nešto crkavice da se spasi fabrika, pa onda na osnovu toga pisma Georgev mališa zamoli oca neka mu Princ pošalje bicikl. Duhovito, simpatično i toplo u maniru našeg mentaliteta. U svemu tome Tudor Giogiu (Tudor Giurgiu) nam začinjuje doživljaj melanholičnim šlagerom od Hulia Iglesiasa „Manuela“, pevačem koga su naši starci obožavali, naravno iz sasvim drukčijih pobuda. Mame su obožave njegov glas i stas, a tate poklanjanjem vinila i puštanjem pesama učili doći do srca naših mama.

„Despre Oameni si Melci“ je ozbiljan film čiji nas dašak humora i topline barem malo opušta i daje za pravo da nas nauči da ozbiljnim stvarima pristupimo nešto ležernije. Rezultat će sigurno biti puno efektniji.

9/10

despre-oameni-si-melci-576934l-imagine