Sidni Lumet je još 1957. godine filmom 12 Angry Men pokazao da je za sjajan film sasvim dovoljna jedna prostorija i fantastičan scenario, dok je Žan-Lik Godar jednom izjavio da je za to potrebno samo jedan pištolj i lepa devojka. Gustav Möller u svom trileru koji je bio danski kandidat za Oskara demonstrira da nije potrebno ništa više od kvalitetnog glumca srednjih godina i jednog telefona sa handsfree slušalicama.
Kako saznajemo, policajac Asger Holm (Jakob Cedergren) je premešten na kancelarijski rad kao dispečer na pozivima za hitne slučajeve. Ono što obećava veoma dosadnu smenu postaje napeta trka kada se javi na uspaničeni telefonski poziv otete žene. S obzirom da se nalazi u kancalariji i može da koristi samo računar i telefon, primoran je da koristi druge ljude kao svoje oči i uši, a težina zločina polako postaje sve jasnija. Asger koristi svoju intuiciju i veštine, ali njegovi lični demoni polako počinju da rade protiv njega…
Pre gledanja ovog filma nisam znao ništa o njemu, osim da se radi o danskom trileru što je bilo dovoljno da mu posvetim sat i dvadeset minuta koliko traje. Ispostaviće se da je ovaj intenzivan, niskobudžetni triler sa elementima misterije smešten praktično u dve prostorije, priča se odvija u realnom vremenu i doživljavamo je iz perspektive operatera koji pokušava da pomogne otetoj ženi. To što je smešten u dve prostorije nije ograničenje več snaga samog filma jer naše shvatanje dijaloga potiče od naše veštine da maštom izgradimo dešavanja koja nam namerno nisu prikazana.
Najveći plus ovog filma je definitivno činjenica što nemamo vizuelnu predstavu onoga što se dešava na drugom kraju telefona. Moler jednostavno nije želeo da publika vidi šta se događa kako bi bolje razumela ili ispratila priču i upravo zbog toga se razlikuje od brojnih, već viđenih trilera sa ovakvom ili sličnom tematikom. Taj nedostatak direktnog znanja je izvor napetosti filma jer ne vidimo šta se dešava, niti znamo šta Asgeru u tim momentima prolazi kroz glavu, pa je zamišljanje u potpunosti prepušteno nama.
To zamišljanje ne bi bilo moguće bez odlično realizovanih zvučnih efekata koje naš protagonista čuje. Ženski utišani tonovi, škripanje brisača na vetrobranskom staklu, naleti saobraćaja, zvuci kiše. Prosto ćemo žudeti za kadrom u kome možemo videti kako izgleda kombi koji kidnaper vozi. Pridružićemo se Asgeru u otkrivanju detalja, pokušaju da razume motiv ili pokušaju da utvrdi način kako da joj pomogne.
Pored trilera vezano za otmicu dobijamo misteriju Asgerovog lika, koji se verovatno nekom disciplinskom merom zadesio na kancelarijskom poslu, dok ga sutra očekuje ročište na sudu. Pored misterije otete žene i svega što se dešava vezano za nju, tu je i misterija šta je tačno Asger uradio i šta će biti sa njim nakon suđenja. On je dobar u svom poslu, iako tehnički to nije njegov posao. Asger jeste brižan i domišljat, ali kako priča odmiče, shvatamo da je pomalo nesmotren, da njegova spremnost da pomogne postaje opsesija i da je spreman da zaobiđe zakon kako bi isterao svoje.
Kamera sve vreme prati našeg protagonistu, često u ekstremno krupnom planu, kada prosto vidimo kako razmišlja ili proces reakcije kada zaključi da nema kontrolu nad ovom situacijom. S obzirom da nemamo perspektivu sa druge strane, mi u obzir uzimamo samo Asgerovu, koji ima svoj način gledanja na svet, na reakcije ljudi i na rešavanje problema. Film dobija skroz novu perspektivu kada samom sebi postavite pitanja da li Asger možda nije u pravu, da li možda nešto iz njegove prošlosti utiče na njega i koji je njegov pravi motiv.
The Guilty je vešto i inteligentno realizovan danski triler kome je dovoljno svega nekoliko osnovnih postavki kako bi postigao efektan utisak – napeta priča smeštena u mentalni prostor našeg protagoniste koja nam slikovito prikazuje kako perspektiva i utisci mogu biti pogrešni.
moja konačna ocena: 8/10
