Nećemo kriti da smo veliki ljubitelji originalne pentalogije Planet of the Apes filmske franšize i u skladu sa tim odmah valja napomenuti da nam se rimejk Tima Bartona iz 2001. godine uopšte nije svideo, uprkos velikom poštovanju koje gajimo prema ovom reditelju. Međutim, na svu sreću, Bartonov film se nekako zaboravio, te je nakon čitave decenije uspelo da se krene u novi početak sa filmom Rise of the Planet of the Apes iz 2011. godine, koji je na potpuno svež način približno prikazao osnovu priče originalnog filma Conquest of the Planet of the Apes (1972), koji je tek četvrti po redu u okviru originalnog serijala.
Tema prilično zanimljivog drugog i trećeg filma originalne franšize, tačnije filmova Beneath the Planet of the Apes (1970) i Escape from the Planet of the Apes (1971), za sada nije obrađivana, a po svemu sudeći neće ni biti. Tako stižemo i do teme našeg teksta, filma Dawn of the Planet of the Apes, reditelja Meta Rivsa, tematski najsličnijeg petom filmu, tj. ostvarenju Battle for the Planet of the Apes (1973), ali opet nečega potpuno novog i drugačijeg u okviru priče o razumnim majmunima.
Priča filma Dawn of the Planet of the Apes prati period deset godina nakon dešavanja iz prethodnog filma Rise of the Planet of the Apes. U okviru vrlo kratkog prologa saznajemo da je u okviru pomenutog desetogodišnjeg perioda zemljom zavladao virus koji je zbrisao većinu ljudske rase, stvarajući istovremeno i kolaps civilizacije u svakom mogućem smislu. Dakle, praktično je nastupio neki vid smaka sveta i život kakav poznajemo je prestao da postoji. Film nadalje prati malobrojnu populaciju ljudi koji su preživeli zahvaljujući urođenom imunitetu na pomenuti viris i koji sada žive na ruševinama nekadašnjeg San Franciska. Istovremeno, u šumi nadomak grada se razvija neka vrsta majmunske civilizacije ili preciznije rečeno društva na nivou plemenske zajednice. Cesar, glavni majmunski lik iz prethodnog filma, sada je vođa novonastalog majmunskog društva, koje raste i razvija se. Silom prilika, dolazi do obostrano nepoverljivog kontakta između majmuna i ljudi, koji teži da preraste u konflikt, pa i rat.
Kao ideja vodlija filma Dawn of the Planet of the Apes, pre svega se ističe pitanje da li uopšte postoji moralna razlika između čoveka i majmuna (naravno ovog fiktivnog), tj. razlikuju li se oni uopšte. Do ovog odgovora se dolazi postepeno, krenuvši od majmunskog ubeđenja da je njihova suštinska razlika to što majmun nikada ne bi ubio drugog majmuna, za razliku od odnosa čoveka prema čoveku. U suštini, to možda i jeste istina, ali se majmuni u ovoj priči nalaze tek na prvoj lestvici koja ih odvaja od njihovog pređašnjeg stanja, stanja bez razuma. Razvoj majmuna u ovom filmu zapravo na simboličan način prikazuje razvoj čoveka, dok je čovek tu radi poređenja, pa i ukazivainja na ono šta će majmuni neminovno postati nakon što su zagrizli „jabuku znanja“.
Dakle, iako film prikazuje borbu čoveka i majmuna, on suštinski prikazuje borbu majmuna sa samim sobom i svojim napretkom, koji ih vodi u nepoznato, a opet izvesno. Naravno, nismo sasvim sigurni da su tvorci filma hteli da prenesu baš ovakvu poruku, ali ukoliko bismo mi sami stajali iza ovog ostvarenja, naše filozofske težnje bi verovatno tekle u tom smeru.
Ljudski likovi u ovom filmu, po nama su u potpuno drugom planu, do gotovo nebitni, iako se u priči težilo i njihovom razvoju, ali ne sasvim uspešno. Upravo iz istog razloga sa glumačkog aspekta ne bismo ni mogli izdvajati nikog. Geri Oldman (Gary Oldman) je pružio možda najnezanimljiviji performans u karijeri i njegov lik je manje više varijacija njegove glume liku Džejmsa Gordona iz trilogije o Mračnom Vitezu. Džejson Klark (Jason Clarke) je bio sasvim prihvatljiv u svojoj naslovnoj ulozi i njegovi nedostaci potiču uglavnom iz nerazrađenosti njegovog lika kojem se definitivno moglo posvetiti i malo više pažnje. Nadalje, imamo i Keri Rasel (Keri Russell) čija pojava, tačnije pojava njenog lika, je potpuno suvišna. Očigledno je da Keri nikada neće zablistati, ma koliko šansi da joj se pruži, kao i da je Felisiti verovatno vrhunac njene karijere.
Međutim, kada su majmunski likovi u pitanju, naša impresija je potpuno drugačija. Njihovi likovi su fascinantni, sa akcentom na ekspresiji emocija i svaki trenutak posmatranja istih je pravi praznik za oči. Posebno bismo istakli sve scene u kojima je prikazana Cesarova dominacija nad ostalim majmunima, koja naglašava njegovu harizmatičnu pojavu. U ovom slučaju ne možemo u potpunosti govoriti o glumi, s obzirom da se radi o kompjuterski generisanim likovima, ali ipak, pretpostavljamo da u ovome ima i zasluga Endi Serkisa, koji se već drugi put našao iza lika Cesara.
Može se reći da Dawn of the Planet of the Apes nadoknađuje dubinu koja je nedostajala zadnjim filmovima originalne Planet of the Apes franšize, u odnosu u kojem je nesrećni Bartonov rimejk pokleknuo u segmentima u kojima je njegov original briljirao. Zapravo bi najidealnije bilo kada bi se formirala pentalogija od prva tri i poslednja dva filma od ukupno svih filmova snimljenih na ovu temu. To je naravno nemoguće, bar ne u obliku kakvom bismo mi želeli, ali ipak sačekajmo šta nam nosi budućnost, a nadajmo se još jednom iznenađenju na ovu temu.
9/10
Autor: Nikola Milošev
