Svako ko je makar površno u svetu stend-ap komedije je čuo za Dejva Šapela (Dave Chappelle), legendarnog komičara, glumca, pisca i producenta koji iza sebe ima nagrade kao što su Emi i Gremi. Proslavio se serijom Chappelle’s Show (2003–2006), u kojoj je snimao satiričnu komediju skečeva sa brojnim saradnicima. Mnogi su mišljenja da je komični genije, Billboard ga smatra najboljim u svom poslu, a nedavno je dobio nagradu Mark Tven, koja predstavlja najznačajniju američku nagradu u oblasti komedije.
Šapel je više puta do sada odlazio u penziju, a najupečatljivije je njegovo odbijanje snimanja nastavka gorepomenute serije, gde se odrekao 50 miliona dolara. Njegova karijera nije išla silaznom putanjom, a sve je kulminiralo nedavnim dogovorom sa Netflix-om, po kome dobija 20 miliona dolara za svaki specijal koji snimi. U poslednje tri godine je snimio ukupno pet – The Age of Spin, Deep in the Heart of Texas, Equanimity, The Bird Revelation i Sticks & Stones. Pogledao sam poslednja tri nabrojana i rešio da vam malo bliže predstavim Šapela kao umetnika.
Šapel ima reputaciju čoveka bez dlake na jeziku, čije se šale i stavovi često graniče sa čistom provokacijom, naročito usmerenom prema LGBT zajednici. Ne boji se tabua, uvek je spreman da rizikuje, pa za njega teme kao što su abortus, me too pokret ili samoubistvo nisu prepreka, već izazov. Šapel se bavi aktuelnim događajima i uvek lepo struktuira svoje pričanje, sa sposobnošću da napravi balans u svojim šalama, čineći da ga većina gledalaca ne smatra provokatorom, već talentovanim komičarem sa jasnim stavom, koji nema problem da dobro razmisli i procesuira teme o kojima priča. On je zabavan, ali se ne trudi da bude lakrdijaš, već da se smejemo sa njime, a ne njemu.
Šapelov stil, koji sadrži sirov humor i neobuzdan pristup, je posebno upečatljiv u ovom dobu, kada su svi posebno osetljivi i lako uvredljivi, kao što kaže Aziz Ansari u svom specijalu Right Now. Neko bi rekao da sa svakim novim nastupom nekoga uvredi i dobije nove optužbe da je homofob i transofob. Moj utisak je da Šapel svakako nije saveznik LGBT zajednice, iako govori da ima prijatelje gejeve, ali daleko od toga da je on njihov neprijatelj. U svojim specijalima povlači nekoliko preciznih paralela, koje sugerišu kako alfabet ljudi upravljaju industrijom zabave. Priča o slučaju kada mu je bilo zabranjeno da kaže reč faggot, ali nigde nije naišao na zabranu da upotrebi n-word, što za njega predstavlja vrhunac licemerstva.
Šapel više pripoveda nego što priča šale i zbog toga svaka njegova priča ne mora imati završni udarac. U svojim specijalima Šapel se bavi širokim spektrom ozbiljnih tema koje uključuju cenzuru, pucnjave po školama, rasne teme, crnačku istoriju, dokumentarac o žrtvama Majkla Džeksona i slučaj Kevina Harta, koji je trebao da vodi ceremoniju Oskara, ali je dobio otkaz zbog tvitova od pre skoro deset godina. Šapelovo mišljenje je da je danas jako teško biti poznata ličnost, jer se ne zna odakle sve preti opasnost koja može nekome da upropasti život. Sa druge strane, paradoksalno je da upravo danas Šapel zarađuje najviše novca u karijeri. Paradoksalno je i kada priča o nerazdvojivoj ljubavi amerikanca i oružja, gde govori kako mrzi oružje, iako je i sam vlasnik jednog primerka.
Šapel je angažovan kritičar američke kulture i vrlo jasno ističe krhku fasadu koja sve drži na okupu. On odbija da teši svoju publiku, već otvoreno priča o temama kao što su klimatske promene, građanski nemiri ili policijska brutalnost. Koristi samoubistvo Entoni Burdena da ukaže na to kako možemo imati sve, a da ipak ne budemo srećni – ovoj priči suprotstavlja sudbinu crnca iz bloka, koji živi veoma loše, ali mu samoubistvo nikada nije palo na pamet. Ono što se da zaključiti nakon slušanja Dejva Šapela je da će biti uvređenih ljudi, ali se postavlja pitanje da li je njihovo vređanje produkt sopstvenih uverenja, životne situacije ili potrebe da budu primećeni.
Kao i ogromna većina stend-ap komičara koji se angažovano bave situacijom kod kuće, Dejv Šapel ili njegove šale ne mogu biti zanimljive svima. Postoje teme sa kojima se ne možemo poistovetiti, spominju se ličnosti za koje nismo ni čuli, a nekima može zasmetati i očigledna Šapelova egocentričnost, koja se ogleda u izjavama da može iste sekunde baciti mikrofon i otići u bogatu penziju. Dopada mi se što ne ide linijom manjeg otpora i koristi privilegiju uspešnog veterana da se bavi još više angažovanom komedijom, umesto da se posveti izletima u neku drugu oblast šou biznisa. Kao poređenje navodim njegov specijal iz 2000. godine Killin’ Them Softly, koji praktično dođe kao cirkuska predstava u poređenju sa njegovim specijalima danas.
Dejv Šapel je fascinantan, sofisticiran i neustrašiv komičar, što dokazuje i u ovom Netflix specijalu – jedan od retkih u svom poslu koji je danas, u doba političke korektnosti, dovoljno hrabar da se bavi osetljivim temama, ali sa talentom i samopouzdanjem da ih učini veoma zabavnim.
[yasr_overall_rating size=“large“]
