Očekivanja za neki film zavise od mnogo toga – glumci, režiser, rađen prema nekoj poznatoj knjizi ili ne, napisao poznati pisac itd. Na osnovu toga većina nas postavlja lestvicu na određenu visinu, a nakon gledanja ista ide gore ili dole. U ovom slučaju, kako je film izašao tako sam ga i odgledao. Ništa nisam znao o njemu iako ima mnogo toga da se zna, ali možda je tako i bolje, pa sam svoje utiske sabrao na miru bez ikakvih preduticaja.
Dark Places je film koji je režirao i scenario napisao Žil Pake-Brener (Gilles Paquet-Brenner) o kome ne znam ništa, ali ono što znam je da je film snimljen prema istoimenoj uspešnoj noveli koju je napisala Džilijan Flin, autorka ultrapopularnog Gone Girl.
Film počinje 1985. godine na jednoj farmi u Kanzasu. Te noći Libi Dej, devojčica od sedam godina, izgubila je čitavu familiju. Majka i dve sestre su brutalno ubijene, a za to je optužen njen brat Ben. Njeno svedočenje je bilo ključno za Benovu osudu. Dvadeset pet godina je prošlo od tada, Libi se suočava sa bankrotom kada dobija poziv od Kill Club-a, kluba amaterskih istražitelja zločina, koji žele da joj plate određenu sumu u zamenu za njeno vreme i pomoć u rešavanju jednog slučaja. Taj slučaj je ubistvo njene porodice.
Dark Places je misteri triler koji vas polako uvlači u priču. Ta priča, iako na prvi pogled jednostavna, polako se odmotava, razvija i gradi svoj put. Nailazeći na nove likove put se račva ka mračnim kutcima koji kriju jezive, teške istine i tajne koje vrište da se otkriju. Upravo na tim mračnim mestima dobićemo priliku da otkrijemo celu istinu, ali i da u potpunosti upoznamo likove i aktere ove priče.
Dark Places je na mene ostavio, da kažem, pomešane utiske. Priča je zanimljiva, a još više je zanimljiv način na koji se ona razvija. Tako nekako se i moj doživljaj ovog filma razvijao. Oboje su krenuli iz nulte tačke, a sa svakim proteklim minutom sve se usložnjavalo, nove stvari i otkrića se pojavljuju i vode ka konačnom razrešenju. Tako sam sa svakom novom scenom shvatio da film ima veoma bogatu i kvalitetnu glumačku ekipu na čelu sa Šarliz Teron (Charlize Theron) koja igra odraslu Libi Dej. Tu su još Nikolas Holt (Nicholas Hoult), Kristina Hendriks (Christina Hendricks), Kori Stol (Corey Stoll), Taj Šeridan (Tye Sheridan), Andrea Rot (Andrea Roth), Kloi Grejs Morec (Chloë Grace Moretz). Veoma impresivno ako mene pitate.
Ako je priča zanimljiva, a glumci sjajni, u čemu je onda problem? Problem je, što se mene tiče, to što vam ostane neka praznina posle gledanja. Isprva nisam znao šta tu ne štima, ali sam došao do zaključka da ovom filmu fali napetosti. U stvari, više mu fali građenje tenzije i pripremanje terena na način da vas drži na ivici, a onda opali sa nekim otkrovenjem od koga će vam se filmski zavrteti. Da, baš to mu fali, jer tih otkrovenja ima, ali ona nekako dođu sa pola snage i prođu i jedva vas dotaknu. I sami likovi su nekako takvi. Sve doživljavaju nonšalantno, nezainteresovano, emotivno isprazno. Kao da ih stravične istine i tajne ne dotiču kako bi trebalo ili su toliko psihički oštećeni da ni ne mogu drugačije reagovati.
Sada kada razmislim, takva postavka filma i glumaca je ili totalno genijalan prikaz oštećene psihe i jedne druge, siromašne, brutalne i beznadežne Amerike, ili je ipak loš pristup režiji i neiskorišćenost velikog potencijala koji je režiser imao na raspolaganju. To prosudite sami, ja se još dvoumim. Jedno je sigurno, film nije iskoristio momentum velike popularnosti Gone Girl, a mogao je. Ovako će proći daleko nezapaženije od pomenutog, iako ima sjajnu glumačku ekipu i odličnu priču. Ko je, kako i kada došao do prava za adaptaciju su pitanja koja ujedno mogu i dati odgovor na neiskorišćeni potencijal.
Kako bilo, još jedna odlična priča iz pera Džilijan Flin, sjajna ekipa i moguća genijalnost režisera je ono što čini ovaj film vredan vaše pažnje.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
