Francuska kinematografija svake godine izbaci po nekoliko bisera različitih žanrova i sa pravom predstavlja vodećeg evropskog distributera filmova. Među brojnim francuskim autorima posebno se ističe Fransoa Ozon (François Ozon), relativno mlad, ali veoma uspešan i primećen reditelj i scenarista. On je već uveliko izgradio svoj prepoznatljiv stil, a već smo pisali o njegovom prošlogodišnjem filmu Young and Beautiful za koji je napisao scenario.
Na samom početku filma se upoznajemo sa profesorom književnosti po imenu Germajn (Fabrice Luchini) koji se svake godine susreće sa učenicima koji su sve manje zainteresovani za čitanje, pisanje i književnost uopšte, pa se to primećuje na njegovom psihičkom planu, postaje nervozniji i nezainteresovaniji. Promena u njegovom dosadnom profesorskom radu nastaje kada mladić po imenu Klod na temu „Kako sam proveo vikend“ napiše veoma zanimljiv i stilski izražajan sastav. U tekstu spominje porodicu svog druga Rafe, sa akcentom na Rafinu majku, komentarišući buržoaski stil života koji oni vode, a tekst završava rečima „nastaviće se“. Germajn odlučuje da mu daje spisateljske savete kako bi poboljšao njegovo pisanje i vremenom se se granica između stvarnosti i izmišljenosti u Klodovim tekstovima pomera, dok Germajn počinje da razvija opsesiju prema njegovim nastavcima.
Radovi Fransoe Ozona imaju u sebi specifični osećaj za napetost, pa i ovom prilikom se radnja odvija po prinicpu trilera, mi imamo osećaj da je neka vrsta trilera, ali film ne spada u žanr trilera. Napetost postoji i ona je sve veća kako film odmiče, ali nigde nema zločina koji bi sve to povezao u triler. Ovo je verovatno njegov najkompletniji film do sada jer osim gomile karakteristike koje čine njegove filmove (naratori, veoma jaki likovi, jak uticaj književnosti i umetnosti uopšte) ovoga puta imamo susret sa scenarijom koji efikasno prepliće misli junaka, realnost događaja i dešavanja u „romanu“. Tako likovi u realnosti odlaze u priču i dešavanja iz priča odlaze u realnost, bez jasne granice.
Privlačna nit filma se sasatoji i u tome što je režiran na način koji bi lako mogao biti povezan sa pozorištem. Likovi su snimljeni na inteligentan, skoro intiman način, ostavljajući utisak da i mi kao gledaoci na neki način gradimo napetost. U prilog tome idu i „skromne“ karakteristike u filma u smislu montaže, scenografije i fotografije, koje nisu pretenciozne i prezahtevne, već isključivo pouzdane. Ozonov scenario takođe nije pretenciozan, pa tako zapleti i podzapleti nisu previše brojni, čineći da kraj filma, isto kao i kraj knjige po kojoj je scenario napisan, bude neočekivan i uzbudljiv, iako predstavlja potpuno logičan sled događaja. Gluma u filmu je veoma prirodna, prosto smo gurnuti u svet profesora, učenika i dve relativno disfunkcionalne porodice na taj način da ništa nije isforsirano i neprirodno. Fabris Lukini glumi osobu koju, na pitanje kako zamišljate profesora književnosti, svako od nas zamisli.