I, Daniel Blake, demand my appeal date before I starve.
Veoma retko se desi da ja odstupim od zacrtanog mišljenja, stava, prvog utiska, ali desilo se. Prvi put u trideset godina (otkad znam za sebe) i to u ovom konkretnom filmskom slučaju, što se tiče najboljeg filma 2016. godine. Suvereno je Hell or High Water vladao na prvom mestu, čak sedmicama otkad je pogledan i imao tu titulu najboljeg u 2016-oj. Uverena sam bila (kao što sam već napisala u osvrtu za taj film) da njegovo mesto ne može zauzeti neki drugi, ali onda se desio I, Daniel Blake. Sasvim slučajno, neplanirano, skoro pa neprimetno. Jednog nedeljnog popodneva…
Danijel Blejk (Dave Johns) je 59-godišnji udovac, stolar koji živi u Njukaslu. Na poslu je pretrpeo težak srčani udar i zbog toga dobija rešenje da je nesposoban da radi. Prijavljuje se na finansijsku (socijalnu) pomoć države do penzije. Pomoć mu se isprva odobrava, ali nakon dodatnog testiranja, država odlučuje da je on ipak polu-sposoban za rad, a da bi nastavio da prima ikakvu dalju finansijsku pomoć države, mora aktivno da traži posao i da posećuje razne kurseve. Danijelu je sve to naporno, ipak je on čovek u godinama tzv. old skul, koji se teško miri sa modernizacijom.
Jedne prilike, dok je čekao na svoj red u centru za rad, upozna mladu majku, koja se tek doselila u grad iz Londona, Katie (Hayley Squires) i njeno dvoje dece. Otprati je kući i sazna da je zakasnila na javljanje u centar i zbog toga joj je ukinuta socijalna pomoć. Njih dvoje razvijaju poseban uzajamni prećutni odnos (ćerke koju nikad nije imao – oca koga nikad nije upoznala) koji svakim danom postaje sve dublji.
Ne poznajem najbolje opus hvaljenog filmskog radnika Kena Louča (Ken Loach) i tek sada vidim koliki sam propust napravila. Do sada sam pogledala samo dva njegova filma, The Wind That Shakes the Barley (2006) i to isključivo zbog Kilijana Marfija, i drugi – Route Irish (2010). Oba filma su ostavili jako dobar utisak, ali genijalnost njegove jednostavne, a opet tako brilijantne režije tek sam zapazila u ovom filmu. U svim njegovim filmovima su zastupljenje jako ozbiljne teme i gorući problemi društva kojima pristupa na najozbiljniji mogući način, a sve to upakuje u jake, emotivne i dirljive priče koje moraju naći svoj put do gledaoca.
Dugo, zapravo nikad nisam naletala na režisera ovakvog kalibra, kojima nisu najvažniji najcenjeniji kritičari, vrhovi filmskih akademija, razni akademici i slično. Ken ne pravi filmove radi njih ni za njih već, na neki način, traži rešavanje tih gorućih problema društva (ili pomak sa mrtve tačke) bar u filmu, ako nikako drugačije. Na svoj način pokušava da utiče. Najobičniji ljudi i njihove priče su njegova meta, a smatram kako vreme odmiče, da je ovo gađanje/poštovanje svakim danom sve više uzajamno, jer su to sve naše priče. Priče, sudbine običnih ljudi sa kojima živimo, koje svaki dan srećemo. Na kraju krajeva, ti ljudi smo mi i to je najveća vrednost njegovog filmskog stvaralaštva – dopiranje do nas, običnih ljudi, njegovih najvernijih poštovalaca.
Neobično mi je da ovakav film, ovakve ozbiljne teme i ovog gorućeg društvenog problema mnogih država na svetu, koji ne podilazi kritičarima niti nekoj filmskoj eliti, ima ovoliko sjajnih kritika, pohvala, preporuka za gledanje i nagrada (a nadam se da će i na Oskarima da zasija nekim sjajem). Na momente, ali onda se setim šta sam pogledala. Kao što možete primetiti nisam vas gnjavila u smarajućoj forma demagogiji o društvu u kome živimo, sistemu, državi, korupciji, to sam sve ispucala u tekstu za Mr. Robot i ne mislim se ponavljati, ali mogu reći ovo – ovo je možda jedini film koji sam gledala ikada, a da je na najsavršeniji način uspeo da me dovede do smeha, suza, besa bez trunke patetike, a to zaista nije mala stvar.
Scenario za film je napisao dugogodišnji Kenov saradnik Pol Laverti, scenarista i povremeni glumac koji je sarađivao sa Loučom na skoro svim njegovim filmovima. Mislim da je dostigao svoj vrh u ovom filmu, jer nikad jednostavniji razgovori nisu izgledali ovako posebno. Dave Džons je premoćan. Ovaj Britanac, inače stand-up komičar, je ovom ulogom Danijela Blejka, na najbolji mogući način, nonšalantno ušetao u filmski svet. Mislim da ga očekuju čak možda i bolje uloge i filmovi, ali kako je do sada bio skroman u svom širenju talenta, možda i ostane dosledan toj nekoj neafirmisanosti kojoj možda teži.
Njegov Danijel je najobičniji čovek iz susedstva koga je predstavio na najkompleksnije jednostavan način, učinio ga toliko posebnim, živim pre svega. Uverio nas u sve što je rekao i uradio, pa ti povremeni tikovi, koji se skoro i ne primete. Zaista, gluma dovedena do savršenstva – kapa do poda. Mene je možda čak više oduševila mlada Britanka, isto tako neafirmisana, mlada glumica Hejli Skvirs. Tri scene sa njom su me dobrano dovele do ruba suza (da ne kažem rasplakale) koliko se duboko unela u ulogu. Njeno odbijanje večere da deca mogu da jedu, samo ta scena npr, vredi koliko sto bilo kakvih scena neke precenjene poznatije glumice. Njena lakoća sa kojom nas uvodi u sam njen lik je neverovatna. U hodu saznajemo njenu sudbinu i sve se više udubljujemo u njen lik.
Jedan od glavnih razloga što me je ovaj film ovoliko emotivno dirnuo je taj što sam se prepoznala, tačnije mog oca. Po zanimanju tesar (srodno stolaru), nakon godina teškog fizičkog rada, morao na operaciju leđa koja ga je onesposobila za bilo kakav fizički rad. Država u kojoj se tada zadesio (Austrija) ga je slala na razna doškolovavanja, predavanja, kurseve tj. razna osposobljavanja za rad u poznim godinama, pa kasnije konačno i pred razne komisije koje su tek posle osam godina odobrili invalidsku penziju. Svi mi jesmo, na ovaj ili onaj način, Daniel Blejk, samo nismo svesni toga.
Ovaj slučaj nije sudbina nego stvarnost i, nažalost, budućnost mnogih poštenih ljudi koji ceo život vredno rade i pokušavaju biti dobri ljudi, ma gde god se nalazili, a sistem iza ugla vreba – čeka jednu jedinu grešku, jedan kiks, bilo šta što takvog čoveka izbaci iz koloseka i umesto da mu pomogne, dokrajči ga bez milosti, kao što je uradio sa Danijelom Blejkom. Ili pak nije? Možda je ovo što je prikazano u filmu upozorenje koga trebamo postati svesni. Volela bih da verujem da je tako.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
