O zdravstvu u Sjedinjenim Državama znam jednu bitnu stvar: ako se razboliš, možda ćeš kasnije biti i zdrav, ali će se tvoj buđelar naprasno naći u životnoj opasnosti. (Kažem možda, jer ima i drugih, ne tako srećnih slučajeva, kada, i pored svih nedaća, basnoslovni račun za bolnički krevet i prateće troškove ipak mora biti namiren.) Kako se čini, izgleda da stvari nisu izgledale bistrije ni sredinom osamdesetih, što su godine u koje je smeštena radnja filma Dallas Buyers Club režisera Žan-Marka Valea (Jean-Marc Vallée), zasnovanog na istinitim događajima.
Ron Vudruf (Matthew McConaughey) je električar iz Teksasa koji pokatkad zajaše konja il’ bika na kakvoj rodeo-smotri, a slobodno vreme ispunjava alkoholisanjem, korišćenjem opijata i intimnim druženjima sa prijateljicama noći. Prikazan nam je kao stereotipni Južnjak, pun predrasuda, kojim vladaju homofobija i netrpeljivost prema nacionalnim manjinama. U društvu svojih prijatelja, takođe mužjačkih mužjaka, on opanjkava Roka Hadsona, slavnog holivudskog zanosnika, za koga je javnost, baš tih dana 1985. godine, saznala da boluje od side.
Ipak, karma je kuja (izvin’te me što psujem), to je bar poznata formula: lekarski nalazi pokazuju da je i on, Vudruf, jedan od nosilaca opakog virusa, a doktor mu daje najviše 30 dana života. On izlazi iz ordinacije revoltiran, još uvek ne verujući da baš on, hetero-promiskuitetlija, ima tu bolest rezervisanu samo za – po tadašnjem verovanju – pripadnike LGBT populacije. Isto razmišljaju i njegovi rednečki pajtaši, pa počinju, uz dozu gađenja, insinuirati da je Ron gej, što mu se nimalo ne sviđa, te kompletnu ekipicu šalje u tri šume Striborove.
Zato, dok polako prihvata da boljka postoji i da joj se treba suprotstaviti, sprovodi temeljno istraživanje o njoj, njenim simptomima i mogućim načinima njihovog ublažavanja. Rezultati ga vode do leka po imenu AZT, koji farmaceutske kompanije pokušavaju da plasiraju na tržište, iako njegovo delovanje na ljudski organizam još uvek nije dovoljno provereno. Nakon što, uz pomoć doktora odbeglog u Meksiko, dođe do saznanja da pomenuti medikament više šteti nego što koristi, on počinje da uzima koktele vitamina i neštetnih lekića, i da ih unosi u Države (pošto mnogi od njih nisu odobreni od strane vrhovnog zdravstvenog instituta), pa tako nastaje naslovni klub, kao i Vudrufovo višegodišnje natezanje sa američkim vlastima.
Ovaj klub, zapravo, počiva na pravilu da svako ko boluje od side, koje god nacije, vere ili rase on bio, ima pravo na besplatne lekove koje koristi i on, Vudruf, ako samo plati članarinu od četiri stotine dolara. Iako neki izvori tvrde da ga je na osnivanje udruženja nagnala najpre želja da pomogne drugim bolesnicima, film nagoveštava da su postojali i finansijski interesi.
Njegova homofobija jenjava, čak i nestaje, kada pobolje upozna Rejon (Jared Leto), transdženderku koja mu pomaže da pusti klub u pogon. U stvarnom životu ona nije postojala, stvorili su je scenaristi Kreg Borten i Melisa Valak, ali je veoma bitna, jer kroz Vudrufov odnos sa njom vidimo koliko su se njegovi stavovi promenili u međuvremenu i koliko je bolest uticala na njegov pogled na svet. Za oživljavanje Rejon bio je zadužen Džared Leto, glumac-muzičar (30 Seconds to Mars) koji je se na veliko platno vratio posle nekih pet godina. Svoj posao je obavio vrlo dobro, spravivši lik sa kojim možemo da saosećamo i zaradivši sebi prvu nominaciju za Oskara za sporednu ulogu (a nešto mi se javlja – i samu nagradu).
Ipak, prava zvezda je Mekonahi, sa kaubojskim brčićima i Edgar Alan Po frizurom. Ovo je njegova demonstracija sile. Već sam pisao o renesansi karijere ovog glumca, naglasivši činjenicu da je izrastao u čoveka koji glumi lako i prirodno i pametno bira uloge, ali me je ovim filmom još jednom iznenadio, podigavši granicu očekivanja za još jedan stepen. Težinski se, kao i Leto, prepolovio, prop’o skroz, postao kost i koža, pa mislim da bi, ako Akademija nekim slučajem previdi Čuitela Edžiofora i njegovu izvedbu u 12 Years a Slave, on mogao da omasti brke na dodeli. (Znate da ti šašavi čilageri vole kad se neko dobrano namuči za ulogu: setimo se Razjarenog bika i De Nirovog instant-nagoja).
Od drugih glumaca, niko se posebno ne ističe, mada valja pomenuti Dženifer Garner (Jennifer Garner), koja nudi pristojnu glumu kao prijateljski nastrojena doktorka Iv Saks, iako joj, moje je laičko mišljenje, večna blaga namrgođenost na lice navlači nekakav veo brige, koji joj ne dozvoljava da prikaže pun spektar emocija (da se razumemo: ne vređam, primećujem, i postoji velika verovatnoća da grešim).
Priča o Ronu Vudrufu je svoju ekranizaciju čekala čitave dve decenije. Za nosioca režiserske palice u tom projektu bili su, u nekom trenutku, imenovani Denis Hoper, Mark Forster i Giljermo Arijaga, dok je glavna uloga obećavana, između ostalih, takvim njuškama kao što su Vudi Harelson, Bred Pit i Rajan Gosling. Pa, ipak, na putu do sprovođenja ove ideje u delo, uvek je postojala nekakva prepreka. Ili su producentske kuće smatrale da niko ne želi da gleda kako se teksaški električar zaražava HIV virusom, pa su scenario izbegavali u širokom luku. Na kraju, u šemu je ušao glumac Metju Mekonahi i svojim novcem pomogao da ovaj film ugleda svetlost dana.
Sa budžetom od nešto više od pet miliona dolara, što je za uslove današnje produkcije izuzetno malo novca, ovaj film čuda čini. Istina, likovi i gluma su njegovi najjači aduti, jer Leto i Mekonahi zaista odaju utisak moribunda, ali ni drugi aspekti ovog ostvarenja nisu zanemarljivi. Režiser i scenaristi, na primer, ni jednom ne upadaju u zamke sentimentalnosti koje često bivaju smetnja u filmovima ovog žanra, a pri tom vladaju svojim poljima.
Dallas Buyers Club je potresna i inspirativna priča o borbi čoveka protiv sistema, ali i protiv sebe, o savladavanju predrasuda i putu na kojem jedan običan čovek iz naroda, i pored bolesti, postaje narodni heroj. Ona iziskuje jak stomak, ali i nagrađuje.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Darko Jovanov
